Coffin Homes - Potpuno ludo osveženje

Ako se reditelj nekog filma odaziva na ime i prezime Fruit Chan ("Voćni Čen"?), onda je sasvim razložno primetiti da pravi i potpuno blesave filmove. E, baš takav jeste njegov poslednji Gwai Tung Nei Jyu, neki bi rekli društveno-angažovana-zombi-horor-satira, mada bi, zapravo, ovo delo bilo prilično teško svrstati i nameniti nekom određenom profilu gledaoca.

Glavni lik ove pomalo i "briljijade" jeste mlađani hongkonški agent za nekretnine, kome je u opisu radnih obaveza i da prodaje stanove u kojima su se desila ubistva. E, sad, problem je što u njima, najčešće, žive i duhovi umrlih, koji nisu baš voljni da se tek tako isele. Zapravo, ovaj film sastavljen je od tri naoko zasebne "celine", a sve počinje scenom "masakra" u kojoj mama-zombi kasapi testamentno-halapljive sinove i ćerke, koji se otimaju za njenu kuću. Nasuprot svoj toj hongkonškoj raskoši saznajemo i da je jedan porodični čovek razdelio svoj nasleđeni stan na nekoliko stambenih celina, ne većih od osam-devet kavdrata, postavši tako i sam stanodavac siromašnim "dođošima". E, tu dolazimo i do mlađanog agenta za nekretnine, koji je prisiljen da se bavi i "sumnjivim poslovima", kako bi sebi obezbedio željenu egzistenciju i društveni status. Međutim, kada se konačno nađe i kupac za ekskluzivni soliterski stan u kome je poludeli mesar iskasapio svoju ženu, stvari se baš iskomplikuju (da ne spojlujem više...).

Iako ovaj film "pati" od nekoliko "nedorečenosti", opšti utisak je da ima nešto genijalnog u sebi. Na momente potpuno otkačeni scenario i duhovita "izvedba" čine gledanje Gwai Tung Nei Jyu jedinstvenim iskustvom, čini mi se potpuno originalnim. Ne sećam se da je neki film na ovaj način "satirisao" stampenu problematiku jednog megagrada, a pojedina rešenja su koliko provokativna, toliko i opšte-informišuća. U krajnjem slučaju, tako, na primer, saznajemo da i stanovnici Hong Konga imaju slične "građevinske" probleme, kao, recimo, i mi na ovim prostorima - da usled enormne (novo)gradnje sve više stanova zvrji prazno, jer jednostavno sve manje ljudi imaju para da ih kupe (pa, tako, vlasnik agencije za promet nekretninama dolazi na ideju da u takve stanove useli, ali samo noću, sirotinju, koja bi palila i gasila svetla, da bi se stekao utisak da u takvim stanovima neko uopšte živi, kako im ne bi pala cena na tržištu, odnosno plaćao se veći porez).

Chan je 2019. godine bio nominovan za najboljeg azijskog reditelja s fantasyjem Three Husbands, ogledao se u mnogim žanrovima, a među ostalim filmovima koje potpisuje nalaze se i krimi-drama The Abortionist, akcioni Jiu long bu bai, SF Na yeh ling san, ngo joa seung liu Wong Gok hoi wong dai bou dik hung Van, horor Don't Look Up, satirična SF-komedija Chengdu, wo ai ni. Ako bih tražio "pandan" ovom potpuno ludačkom filmskom "osveženju", onda bih mogao, možda najpribližnije da ga uporedim s "bestijalnošću i šokantnim filingom" koje izaziva skorašnje gledanje mog skorašnjeg favorita Everything Everywhere All at Once. Ili, recimo, nekog od filmova koje potpisuje čuveni japanski reditelj Takashi Miike. Ili, možda čak recimo i What We Do in the Shadows. Dakle, film koji "nije za svakoga", ali jeste za one koji naginju ovakvim "senzibilitetima"...