The Death of Robin Hood - Iskušenje poput Nolana

Svašta je dozvoljeno filmadžijama u poslednje vreme. Eto, dok je još svima aktuelna kontroverza koju nameće Nolanov The Odyssey, pre svega po pitanju "istorijskih preambula", reditelj i scenarista Michael Sarnoski ponudio nam je The Death of Robin Hood, neobičnu viziju koja pripoveda o svima dobro poznatoj istorijskoj ličnosti-predanju, samo što to ovaj put nije naš junak-nacionalni heroj, već krvavi ubica i kriminalac.

Ostavimo na stranu to što je Sarnoski (debitovao u svetu dugometražnog filma 2021. godine s interesantnim Pig, a tri godine kasnije potpisao i "ne baš" A Quiet Place: Day One) u ovom filmu uradio smelu reviziju ustaljenog pogleda na istoriju jednog naroda, ali The Death of Robin Hood jeste pre svega smeo poduhvat po pitanju kvaliteta jednog ovakvog filma. Ovo nije avanturistička vizija, poput mnogih u kojima su glavnog "holivudskog šmekera iz Šervudske šume" glumili Erol Flin, Kevin Kostner, Rasel Krou ili Taron Egerton (od The Adventures of Robin Hood, Robin Hood: Prince of Thieves do Robin Hood i Robin Hood - čak postoji i holivudska "Lionsgate" serija Robin Hood iz 2025. godine, čija se druga sezone ovog leta snima u Srbiji!), već je u pitanju pre svega, pa nazovimo je "egzistencijalistička naturalna drama", koja nastoji da prozbori o unutarnjim dilemama jednog promašenog života u sam njegov smiraj.

Dakle, Hju Džekman je vremešni Robin, koga na početku filma zatičemo u nemilosrdnom okršaju protiv onih željnih osvete nad njim i nad njegovim kompanjonom iz krvavih dana Litl Džonom (Bil Skarsgard). Ti prizori su brutalni i podsećaju na neke od najkrvavijih u ovakvom svetu ikad viđenim. Dakle, ništa ne sluti da će ovaj film u drugom delu, kada teško ranjeni Robin dospeva u misterioznu opatiju s isceliteljskim svojstvima koju vodi sestra Bridžit (Džodi Komer), ovaj film dospeti u zonu "filosofskog preispitivanja", gde Robin-Hju počinje da se pita o svrsi svog dotadašnjeg životnog smisla, ovaploćenog u matrici "kradi-ubi". I, začudo, takav razvoj situacije, koju nam je nametnuo reditelj Sarnoski, uopšte ne izaziva dosadu, već, pre svega, donosi pretpostavku nad kojom svi treba da se zamislimo - kakva nam je svrha života, ako patimo zadojeni u neproverene herojske epove vremenom nametnute kao jedina postojeća istina (da, tu negde manipuliše i Nolan s The Odyssey, samo sumnjam da su u pitanju baš iste pobude kao kod Sarnoskog). 

The Death of Robin Hood jeste hrabar film - o mogućnosti oproštaja i priznavanju sopstvenih zabluda. Kao takav vredan je gledanja i svih iskušenja koje ono donosi. Smeo, jakih uloga i scenografije, nije pravljen da bi se svideo svima. Upravo je to jedna od veoma bitnih vrlina ovog filma (Ako ništa drugo, onda bar da uporedite kako je Robin umro ovde, a kako je to uradio Šon Koneri u klasiku Robin and Marian iz 1976. godine.).

I ima li smrt bez pokajanja bilo kakvog konačnog smisla?

Iskušenje...