Spider-Man: Brand New Day - Dobar dan, svaki dan...

Možda je to neka falinka u meni, ali filmovi o Spajdiju uvek su zanimljivi. Prethodni - Spider-Man: No Way Home, možda je bio i najdraži u eri MCU, gde Tom Holand glumi simpatičnog čovečuljka-pauka (recenziju pročitajte na Spider-Man: No Way Home - Nostalgija...). Bilo je to doba duhovitog petljanja s multiuniverzumom, a kao protiv-teža usledio je kraj koji baš i nije mogao da se nazove hepiendom, kada je Piter Parker obrisao sećanje lepoj Zendaji na veliku međusobnu ljubav. E, taj celokupni "štimung" bio je drugačiji od do tada viđenog, pa mi je zato taj film bio fenomenološki i posebno blizak. 

Sada, u Spider-Man: Brand New Day, radnja počinje pet godina kasnije. Spajdi čisti Njujork od kriminalaca svih vrsta i u tome je besprekorno uspešan. MJ i Ned su u međuvremenu završili univerzitete, bez sećanja na Pitera, te se uselili u novi stan u komšiluku, a MJ Zendaja ima i novog momka. Reklo bi se da sve teče kako i treba, ali ne - Spajdi zapada u depresiju pitajući se da li je nesmetana borba protiv kriminala dostojna toga da izgubi ljubav svog života. To je i glavni motiv ovog filma... sve dok se ne pojavi ultra-telepata Džejn Grej, koja nastoji da provali u strogo čuvanu zgradu Službe za kontrolu štete, gde svi misle da se krije neko opasno oružje. Pri tom Džejn ne bira sredstva. U tom pohodu ona se ne obazire na eventualne žrtve, a sve zahvaljujući svojoj sposobnosti "skakanja", odnosno prelaženja iz svesti jednog u svest drugog ljudskog bića. Naravno, u toj avanturi biće ugrožena i MJ Zendaja, te će Spajdi morati da preuzme baš ozbiljne korake...

Poznavaoci MC univerzuma, a pogotovo X-Men filmova, prepoznaće da je Džejn Grej iz ovog filma baš ona koja će imati značajnu ulogu u kasnijim filmovima pomenute franšize. U Spider-Man: Brand New Day ona je tek buntovna tinejdžerka, ali baš ona koja ima neslućene moći, pa je paradoksalno njeno postojanje u ovom filmu, koliko fenomenalno rešenja za spajanje dva univerzuma (Spajdijevog i X-menovskog), to u isti mah i glavna mana ovog filma - nepostojanje groznog glavnog zločinca, protiv koga bismo svi zdušno navijali. Istina, ne zna se baš od početka ko vrši ta ružna zlodela po Njujorku, ali čim se pomene ime Jean Grey, svi će znati da baš ona i ne može da bude toliko loša, te da mora da postoji neka "caka" u filmu...

Sve drugo može baš da prođe. Tu je i Hulk, tu je i Punisher (ubedljivi Mark Ruffalo i Jon Bernthal), Sadie Sink kao Džejn dokazuje da je posle Maks iz Stranger Things nastavila put ozbiljne karijere. O Zendaji i simpatičnom Jacobu Batalonu - Nilu u filmu, da i ne pričam. Ne treba da se troše reči ni na efekte, scenografiju, muziku... zna se da će to biti besprekorno. Te, zanatske stvari. Dodajte i "to malo duše", što inače postoji kod svih Spajdijevih filmova (devet igranih "modernog doba", četvrti sa Holandom, ali tu računam i onaj "prastari" u kojima je čoveka-pauka glumio Nikolas Hemond - The Amazing Spider-Man a koji je snimljen 1977. godine - a zapravo je TV-serija, čija je pilot-epizoda dospela u redovnu distribuciju i kao igrani film.) i dobićete ugodno provedenih dva i po sata gledanja u šarene slike.

Reditelj Destin Daniel Cretton, nagrađivane karijere i različitih žanrova (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings, Just Mercy, The Glass Castle, Short Term 12, I Am Not a Hipster), obavio je valjani posao. E, sad, biće nastavaka, to je jasno, valja pokrpiti sve te veze koje MCU nameće. Neminovno, tu negde mora i da zaškripi. Kao, na primer, ovde kad Džejn ubija... ne kažem, samo mi nekako smeta...