Dune - Živi pesak...

Ne znam, ali čini mi se da će definitivno jedan od najboljih ikad napisanih SF serijala (autor Frank Herbert) ostati bez dobre filmske verzije, što je nesaglediva šteta. Jer, posle onoga što je napravio Denis Villeneuve s Dune: Part One, zapravo, čini se da je i čak onaj davno nagrđeni Dune koji je potpisao David Lynch filmsko zdanje koje ga uveliko "šije".

Zapravo, ovaj Dune: Part One i nije to, već "Dune 1", a za "Dune 2" ćemo se načekati (do kad neizvesno je totalno), pa dotle ko živ-ko mrtav u doba korone. Tako je Villeneuve poželeo da se igra "Gospodara prstena", snimajući film u dva-tri-ko zna koliko delova, dok je čak i Lynch to uradio mnogo zanatskije svrsishodnije, izlažući emociju onakvu-kakva je u otprilike sličnom vremenskom periodu koliko traje i ovaj novi film, ali s zaokruženijom pričom. Zato patetično deluje filmska rečenica koju izgovara pustinjakinja Chani (Zendaya), u završnim kadrovima novog filma - "Ovo je tek početak...". Da, jeste, nažalost. Šteta što posle dva i po sata to i jeste glavni utisak novog filma...

Vremenski paradoks našeg doba jeste da se u trenutka kada nam je konačno ponuđena dugo najavljivana Dune: Part One, na "malim ekranima" prikazuje i serija Foundation, nastala po još jednom velelepnom SF književnom serijalu čiji je autor Isaac Asimov. Oba serijala su "debelokožci", s enormnim brojem strana, ali mi se čini da je u slučaju ovog drugog "ekranizacija" izvedena mnogo primerenije, te da se nove epizode Foundation isčekuju s mnogo većim "trncima nestrpljenja", nego što se tiče novih kadrova u dva i po sata dugoj Denisovoj filmskoj verziji. Znam, ni mediji nisu isti, ali, čini mi se da je bolje da su snimili TV-seriju po Herbertovom remek-delu, nego što su snimili ovaj dva i po satni "prolog" u zapravo "Dinu 2" (koja će nas možda strefiti jednog dana, a možda i neće, jer to je Holivud...).

I, ne, ovo nije spojler, već upozorenje - Dune: Part One se prekida onog trenutka kada Paul Atreides (Timothée Chalamet), zajedno sa svojom majkom Lady Jessicaom (Rebecca Ferguson) stupa u neposredni kontakt sa pustinjskim ljudima, i svi zajedno (valjda) kreću u ono što bi trebalo da bude konačni obračun protiv vojnika zlog barona Harkonena (da ne prepričavam šta se ranije desilo, manje-više svi to znaju).

Zapravo složenost Herbertovog književnog dela "pipnuta" je i u prethodnom, ali i u ovom filmskom "viđenju" tek površno. Epopeja o "peščanoj planeti" svojom strukturom, izgleda, nadilazi mogućnosti filmskog stvaranja, pa čak ako taj potpisuje i jedan Villeneuve, čovek koji je tako dobro obradio nastavak jednog drugog kultnog SF romana snimajući Blade Runner 2049 (pročitajte recenziju na Blade Runner 2049 - Skoro pa remek-delo).

U slučaju Dune: Part One, nažalost, osim zaista lepe vizuelnosti i inspirativne muzike koju je komponovao Hans Zimmer (kao i u Blade Runner 2049) nećete imati previše inspiracije za uživanje i prepuštanje kao i pronalaženje konačnih odgovora na pitanje zašto je Herbertov roman tako veličanstveno delo koje i dalje predstavlja inspiraciju za mnoge žanrovske pregaoce. Jednostavno, Villeneuve je smešao suviše toga u dva i po sata trajanja filma, a, zapravo je malo toga konačnog rekao. Likova je previše da bi se emotivnije vezali za njihove sudbine, reči i titula je suviše da bi oni oni koji nisu čitali Herberta shvatili njihova prava značenja (Kwisatz Haderach, Bene Gesserit...), a vremena premalo (uprkos trajanju od dva i po sata). 

I, da, nakon premijere na velikim ekranima, Dune: Part One veoma brzo ide na HBO. Pa, koja je tu računica producenata, ko će ga znati. Valja sačekati. Oni žilaviji će valjda dočekati i "Dune 2". Kad već sad nisu dočekali dostojan film u kom bi totalno uživali. Uostalom, SF fanovi imaju Foundation. Denis se, čini se, nekako suviše zaglibio u (živi) pesak Peščane planete.

A, da, ima i Jodorowsky's Dune. Treba i to pogledati...