Free Guy - Zanimljiva zezancija

Iako ovaj film ima mana, slobodno može ići u folder - "preporuke". Lepa letnja zezancija, na temu virtuelne realnosti, dovoljno originalna za ovo "postkoronarno" doba, kada se ponovo privikavamo na neke emocije koje su krasile svet pre nego što je utonuo u "novu normalnost".

Kombinacija motiva viđenih u nekim zaista vrednim žanrovskim filmskim ostvarenjima poput The Truman Show,Ready Player One ili Alita: Battle Angel. Dodajte tome likove kao što su Ryan Reynolds i Taika Waititi, i imaćete priliku da se skoro dva sata opuštate u interesantnom holivudskom pokušaju da se kroz vizuru naočigled "hi-tech new-age" akcije progovori i o nečemu mnogo značajnijem nego što je to sav taj CGI glamur koji nam je sve to vreme zapljuskivao oči. Naravno, ovaj film nema budžet slavnih prethodnika da bi im parirao po uspehu, ali rekao bih hrabro da nema čak ni aspiraciju za time (što je baš šteta... mada i ne mora da bude minus).

Ryan je ovde u ulozi bankarskog činovnika koji "obitava" u izmišljenom svetu kao NPC lik (non-playable characters). Njegova jedina svrha jeste da, kao i kolege mu, trpi udarce i ubijanja pravih "igrača" video-igrice, obezbeđujući im dovoljno "bonusa" da bi mogli da pokupuju i unaprede svoje "moći". Ali Ryan/Guy jeste i delo "savršenog" koda dvoje mladih programera, usled čega razvija posebnu "veštačku inteligenciju", pa čak uspeva i da se zaljubi u devojku koja je stvorila njegov lik, a čiji je kompjuterski kod zli Taika ukrao. I, tako Guy postaje jedina osoba koja stvarno može da pomogne stvarnoj programerki, da zaroni duboko u igricu i pruži joj dokaz o krađi...

Neka vas sve ovo ne uplaši, film deluje dovoljno "logično" da se radnja lako prati, a pojedine scene su dovoljno duhovite da čak i kod najzagriženijih čangrizala izazovu utisak "kako su se autori toga setili???". Reditelj filma jeste iskusni Shawn Levy (trilogija Night at the Museum, The Internship, Real Steel...) koji se i u ovom slučaju držao oprobanog recepta šta ponuditi publici - red akcije, red smešnih scena, a sve uz već pomenutu dozu "ekstra-emocije", sličnu onoj koju, recimo nalazimo u žanrovskim delima koji potpisuju velikani kao što su Spielberg ili čak i Frank Capra. Uostalom, možda bi baš Caprini filmovi izgledali ovako da, recimo, nije stvarao pre skoro 100 godina, odnosno da je znao za CGI, generaciju opsednutu društvenim mrežama i kompjuterskim igricama. 

Dovoljno, zar ne?