The Whale - Literatura!

Literatura, a mogao bi se ovaj film prepoznati i kao - "zaveštanje"! Darren Aronofsky, uveliko nagrađivani reditelj uglavnom jasno određene žanrovske provokativnosti (Mother!, Noah, Black Swan, The Wrestler, The Fountain, Requiem for a Dream, Pi), sada nam je ponudio delo koje će ga, sasvim sigurno, svrstati među filmske besmrtnike, pre svega po svojoj empatijskoj poetičnosti, delo lišeno gotovo bilo kakve osim kamerne atmosfere, na tragu filmske literature koju su nam ponudili, recimo Polanski u Carnage, Huston u The Dead ili čak, ako malo proširimo priči i Wier u Dead Poets Society.

Naravno, The Whale nije za svakoga, odnosno za onoga ko od gledanja filma na velikom platnu traži prvenstveno zabavu. Ovo jeste drama, teška, možda i prepatetična, ali istinita do bola, lomljivih duša, baš onako kako život može da te sredi kada se to najmanje nadaš.

Da li će Brendan Fraser dobiti "Oskara" za ulogu enormno bolesno-debelog profesora engleske književnosti koji, u stidu od sopstvenog izgleda ne napušta sigurnost svoje dnevne sobe držeći online-časove svojim studentima, a pričajući im da mu je kamera na laptopu pokvarena - manje je bitno. Njegova uloga jeste prefekcionistički potresna i kao takva jeste dokaz da za čoveka nikada nije kasno da se svojim vrednostima (u ovom slučaju glumačkim) upiše u dobronamernost večnosti. Elem, Brendan/Charlie jeste tragična figura, koja je pre osam godina rešila da napusti sigurnost svog braka, žrtvujući čak i sreću svoje ćerke (sada tinejdžerke od 16 godina), otišavši iz porodičnog doma jer se zaljubio - u svog studenta (da, muškarca). Ali, ovo nije film o iskušenjima homoseksualizma, već lepo dizajnirana priča o žrtvovanju, empatiji, ljudskosti i prividu sreće. 

Dakle, sada, nakon osam godina, neizlečivo bolestan od svoje debljine koja je prouzrokovala srčane probleme, ne želeći da se leči u bolnici, već samo u kućnim uslovima uz sestru (Hong Chau) svoje tragično preminule muške ljubavi, Brendan/Charlie se javlja svojoj zaboravljenoj ćerci. On želi da predupredi izvesno nasupajuću smrt i pokuša da sa ćerkom ponovo uspostavi pokidane niti. Ćerka (Sadik Sink) je buntovna, kači po društvenim mrežama slike mrtvih pasa, ima brdo kečeva u srednjoj školi i mrzi ceo svet. Ali, doćiće u njegovu izbu, sračunato ili ne, gde će upoznati i "lutajućeg" momka-pripadnika lokalne crkve, koji se slučajno zatiče na vratima njenog oca u trenutku kada ovom pozli baš usred gledanja nekog homo-pornića. E, taj momak, Ty Simpkins (koji mene ovde neodoljivo podseća na Bikovića), pojavljivaće se sporadično u filmu nudeći razrešenje svih muka sirotim protagonistima, "navlačeći ih" na priču o "božanskom spasenju" usled predstojećeg "smaka sveta", šireći svoju veru predano sve do trenutka kada se ne sazna da...

I to su, uz dodatak Sadikine majke, a Charlijeve bivše žene, i jednog dostavljača pizza, svi likovi koji se uopšte pojavljuju u ovom filmu. Zapravo treba znati da je ovaj film nastao po pozorišnom komadu čiji je autor Samuel D. Hunter, koji je i scenarista. E, kada sve ovo znate, a i dalje mislite da vredi pogledati ovaj film, onda ćete, sasvim sigurno, uživati u njegovoj odvažnosti i lepoti. Odvažnosti da vas natera na prepuštanje emocijama, a lepoti da će vas podsetiti na veru u postojanje nepatvorene i fino iznijansirane ljudske dobrote. Uprkos svemu. Nada...