Belfast - Pravo vreme

Filmova o krvavim protestima u Severnoj Irskoj tokom 1970-tih bilo je toliko da već i vrapci znaju šta se tamo dešavalo. Međutim, Kenneth Branagh pristupio je ovoj temi na prilično drugačiji način, kao da je vaš intimni prijatelj, pripovedajući priču o jednoj običnoj porodici, zatečenoj u vremenu gotovo neljudskom, kada se brišu granice dobrog komšiluka i zadevaju neke ratničke priče. Sve to kroz vizuru devetogodišnjeg dečaka, još nenaučenog da mrzi, ali dovoljno odraslog da ga uplaši ono što vidi da postaju neki ljudi kad odrastu.

Zato je ovaj film opomena, baš i u ovom vremenu, kada je "Belfast" mnogo širi pojam nego što to na prvu loptu izgleda. 

Kroz Buddyjev život promiču detalji odrastanja, nevine dečje igre, maštanja o vitezovima (majka koja koristi dečakov štit-limeni poklopac od kante za đubre, da bi zaštitila svoje dete od besnih demonstranata koji bacaju kamenice), odlasci u bioskop i pozorište (gde doživljene slike u boji menjaju crno-belu životnu fotografiju), prva simpatija (sa devojčicom druge "veroispovesti")... Buddy odrasta sa mamom i starijom bratom, dok mu je otac - građavinski radnik - najčešće na putu i navrati kući tek vikendom. Tu, u ulici, u kojoj porodica živi, nalaze se i njegovi baba i deda (Judi Dench i Ciarán Hinds) koje neizmerno voli, i koji svojim životnim mudrostima i savetima predstavljaju antitezu surovosti okruženja koje ih iznenada zapljuskuje, određenim prvom generalno teškoj materijalnom situacijom, a potom, iznenada, i fizičkim nasrtajem na komšije drugačijeg religioznog uverenja, kada se u njegovoj ulici postavljaju barikade usled kojih dečakov svet biva neumitno podeljen na "nas" i "njih".

Gotov ceo film snimljen je u crno-beloj tehnici, što još više potcrtava kontraste odrastanja i viđenja nekog "kasnijeg" sveta, u kome nema mesta za bezazlene dečje (viteške) igre, već se zvecka istinskim oružjem koje itekako nanosi patnju o bol. Ma, na kojoj strani da ste.

Zato, Belfast jeste izuzetno dragocen epitaf na postolju ljudske krhkosti. Ne dozvolite da ne budete Gary Cooper iz High Noon, baš kao što je Buddyjev tata - Jamie Dornan - u odsudnom trenutku uradio.

Poetski uzvišeno... Kao, recimo, poslednje remek-delo koje je napravio čuveni John Huston - The Dead!