Šta je zajedničko filmovima Madres paralelas i Strahinja Banović?

Počeo je FEST 2022. Otvoren filmom Stefana Arsenijevića Strahinja Banovic, neobičnom konstrukcijom u kojoj je priča u čijem je središtu "ekonomski" izbeglica iz Gane, momak nadenutog mu imena Strahinja, koji nastoji da se sa svom ženom prilagodi životu u Srbiji, ali kada u njih izbeglički život i kamp uđu dva momka iz ratom pogođene Sirije, ona odlučuje da pođe sa jednim od njih u "daleki svet". Strahinja kreće u potragu, žrtvujući tako i mogućnost da postane profesionalni fudbaler. Strahinjina epopeja praćena je stihovima srpske epske pesme koju je svojevremeno Vatroslav Mimica pretvorio u jedan od najupečatljivih ovdašnjih viteških filmova - Banovic Strahinja. 

Upečatljivih emocija, boja i kadrova, ali i prilično svedene priče, praćenje ovog filma izaziva nelagodu "u oku posmatrača", pre svega zbog teme koju obrađuje. Kompozicija u kojoj se svetu nudi i veza između savremenih događanja (2016. godine) i onih opisanih u epskoj pesmi iz 14. veka, očigledno je naišla na veoma dobar prijem svetske kritike, između ostalog film je proglašen i za najbolji na Karlovy Vary International Film Festival 2021. godine, a upečatljivi Ibrahim Koma je dobio nagradu za najboljeg glumca.

Odmah na početku FEST-a, prikazan je i novi Almodovar - Madres paralelas, koji, iako na prvi pogled nema mnogo toga zajedničkog sa Strahinja Banovic, takođe, na veoma specifičan način kombinuje dva motiva - onaj osnovni u kome dve samohrane majke, igrom slučaja, sa svojih porođaja odlaze zamenjenih beba, i onaj u kome se u pozadini cele radnje susrećemo i s motivom ekshumacije posmrtnih ostataka nastradalih u španskom građanskom ratu. Dakle, ne srpska epska pesma, već Španski građanski rat, potresno dešavanje koje je mnoge porodice (pa i onu Penélope Cruz) ostavilo bez mogućnosti da dostojno sahrani svoje pretke.

Naravno, Almodovar ne bi bio to što jeste da vešto ne komponuje dvosatni emotivni "Roller Coaster", namenjen svima koji žele da osete totalno unetu dušu u pravo umetničko delo. Uostalom, svaki Almodovar film je lepršavi praznik za oči i srce, a tradiciju je nastavio i s ovim, čineći ga dovoljno drugačijim od svojih prethodnika, a da se kao i oni gleda s uživanjem. Svi njegovi likovi su pažljivo obrađeni, pogotovi oni glavni dostojni u potpunosti emocije koju nose, a radnja dovoljno dinamična da i "najprobirljiviji" budu zadovoljni viđenim. 

U oba slučaja, i kod Arsenijevića i kod Almodovara, krajevi filmova bude nadu u ljudskost, uprkos tragičnim dešavanjima koji su bili njihovi neposredni povodi. Doduše, kod Arsenijevića je ta nada oličena prvenstveno u postupcima samog glavnog glumca, dok kod Almodovara preovladava "malo šire poimanje". Ruka praštanja i pomirenja je pružena, pa sad ako je prihvatite...