Moonfall - Traumatično...

Roland Emmerich je reditelj koji se proslavio svojom specijalizocijom za filmove o katastrofama koje su se nadvile nad našu planetu usled opasnosti iz svemira - Independence Day, Independence Day: Resurgence, 2012, The Day After Tomorrow - pa se i sada držao ustaljene mantre. Međutim, Moonfall jeste prilično "smešan" proizvod, toliko da u nekim trenucima svoje postojanosti postaje čak i - negledljiv...

Jedino vredno u celom filmu jeste premisa da je Mesec neka vrsta megastrukture, odnosno megagrađevine, koju su sačinile napredne vanzemaljske snage. Čini mi se da takvo viđenje Meseca još nije viđeno u SF-filmovima, te takvom rešenju treba - salutirati. Međutim, sve ostalo u filmu je razvijeno na razini čini mi se koja ne dolikuje ni razmišljanjima prosečnog 12-godišnjaka. Gluma je katastrofalna (čak i lepa Halle), dijalozi su smešni, priča ne čak ni naivna, već otužno traumatična. Čak ni obilje CGI efekata ne čine "nešto" zbog čega bi se ovaj film "izdvojio" u Emmerichovom opusu kao bitan za gledanje. 

Halle, Patrick Wilson i John Bradley su neustrašiva trojka koja u odsudnom trenutku kreću u muzejskom primerku spejsšatla da spasu Zemlju od bombardovanja meteorita iz svemira, nastalih usled misteriozne promene putanje Meseca. Prethodno su svi napori NASA i ostalih zemljaskih država propali i čovečanstvu je jedino ostalo da nuklearnim bombama pokuša da izbombarduje Mesec, ne vodeći računa o tome da će radijacija nakon toga pobiti milijarde ljudi (!?). Zašto spejsšatl? Pa zato, što je to letilica starog kova (i "primitivne" tehnike), koju misteriozna vanzemaljska sila koja obitava u dubini Meseca ne može da prepozna, a samim tim i uništi pre nego što joj doaka. Pri tom, Halle, Wilson i Bradley imaju svoje "nus-emotivne priče", Halle i Wilson su nekadašnje kolege, on je bivši astronaut koji je penzionisan baš zato što je svojevremeno učestvovao u smrtonosnoj misiji na Mesec, za koju je i označen od nadležnih kao krivac što je pošla naopako. Bradley je samo simpatični debeljko - teoretičar zavera na svom popularnom blogu, ali i vanserijski matematičar-analitičar (!?) - koji je igrom slučaja prvi i otkrio da se Mesec nezaustavljivo bliži našoj planeti i da nam preti katastrofa. E, kada "polu-inkognito" ova trojka krene spejsšatlom na Mesec, saznaće i šta se stvarno dešava u njegovom utrobi, a da ne spojlujem, to "otkriće", zapravo, scenaristički je jedino vredno u ovom filmu, mada čak i njegova "izvedba" deluje toliko neubedljivo da je u rukama samo malo boljeg scenariste mogla da bude "osnov" za prilično ubedljivo SF ostvarenje, pa čak i na tragu klasika, recimo, reputacije 2001: A Space Odyssey. Ali ne, autori su uspeli da upropaste sve, stvarajući "jeftinu CGI tiradu", ne mareći za reputaciju žanra, pa čak ni za sve ono što je Emmerich i sam do sad snmio (a nije da nje imao "promašaja").

Zato, iskreni savet - zaobiđite Mesec. Po svaku cenu...

U vremenu kada imamo Don't Look Up, ovakav film zaista nije bio potreban.