Yesterday - Zaveštanje

Nakon ovog filma Danny Boyle komotno bi mogao da ne snimi ništa više i - ući će u legendu!

Nije prošlo mnogo, a imali smo vrednu filmsku viziju o grupi "Queen", a sada imamo i omaž svetu u kome su stvarali "The Beatles". Tamo gde je stao Bryan Singer, još žešće je udario Boyle. I dok je prvi film pretežno biografskog karaktera, ovo je romantično snoviđenje, krajnje neobičnog scenarističkog postupka, koje pleni svojom maštovitošću.

Ali, da krenemo redom...

Jack Malik je Indus s gitarom, koji radi kao magacioner i u slobodno vreme nastupa po polupraznim barovima i izletničkim šatorima. Ima stalnu ekipa drugara, a stalno ga prati i simpatična Ellie, u ulozi samozvane "manadžerke". Između njih dvoje vrcaju i "emotivne varnice", ali se nijedno od njih ne usuđuje da ih jasno stavi do zanja onom drugom.

Baš u trenutku kada Jack odluči da jednom za svagda raskrsti s muzikom, u celom svetu nestane električne energije na 12 sekundi, usled čega on bude žrtva sudara s autobusom. Budi se u bolnici, ugruvan, bez dva prednja zuba i u svetu koji nikad nije čuo za "The Beatles", "Coca-Colu", cigarete...

Kada izađe iz bolnice i svom društvu zasvira "Yesterday", svi su opčinjeni. To je uvod u Jackovu briljantno karijeru, a poseban zamajac mu daje to kada za njega čuje i Ed Sheeran, koji ga vodi, kao "talentovanog predizvođača", na svoj koncert u Moskvu, gde Jack sve oduševi svirajući "Back To USSR". 

Sad je već izvesno da će ga "uhvatiti" novca gladni menadžeri muzičke industrije i uvući u svoj svet, tako drugačiji od onog mu bliskog, u engleskom obalskom gradiću u kome je odrastao.

Počinje da se nižu pesme "The Beatles" jedna za drugom, u izvođenju i prisećanju Malicka, i ceo svet poludi. Naravno, niko nije čuo za originalni bend koji je i stvorio te pesme, a Jack je samo dočekao svojih "pet minuta slave".

... Sve dok...

Naravno, neću otkrivati dalje detalje ove veoma inteligentno, duhovito i romantično osmišljene "rokenrol bajke". U trenutku kada naizgled jedna simpatična romantično-muzička komedijica preraste u metafizičku raspravu o smislu ovakvog nam sveta i postavi dilemu "da li smo mogli i ići drugim putem" - već je kasno! Ovaj film vam se uvukao pod kožu, a oči se polako pune suzama.

I, da, skoro nisam video da publika ne napušta svoje stolice posle poslednjeg kadra, već ostaje prikovana, slušajući ono magično - "Hey, Jude"...

"Sviraj to ponovo, Sem"!!!