Becoming Led Zeppelin (2025)

Ocena korisnika

Odlično!

Godina:

2025

Žanr:

muzički, dokumentarni

Trajanje:

121 min

> Self
John Paul Jones

> Self
Led Zeppelin

> Themselves
Jimmy Page

> Self
Robert Plant

> Self

Opis:

Film za koji niko nije mislio da će biti snimljen. Uspon slavnog benda bio je brz i gotovo nedokumentovan. Pristupajući grupi i njihovim ličnim arhivama, uz punu podršku benda i nikad ranije viđenih snimaka ovaj film uvodi nas u zvuke i događaje rane karijere grupe Led Zeppelin.

Obradio/la:

IgaBiva

Pogledajte slične sadržaje
Komentari filma/serije (26)

King of the Apocalypse (2025)
dokumentarni
Pratite Dakotu Adamsa, sina osnivača Čuvara zakletve, dok nas vodi u srce pokreta američke narodne vojske i detaljno opisuje svoj turbulentan porodični život, kao i očev put do osude za pobunjeničku...
Pink Floyd: Live at Pompeii (1972)
muzički, dokumentarni
Uživo verzija pesama, snimljena u starom amfiteatru u Pompeji. Uključene pesme su Echoes (podeljena u 2 dela), Careful with that axe, Eugene, A saucerful of secrets, One of those days, Set the...
Tom Petty: Heartbreakers Beach Party (2024)
dokumentarni
Lost 16mm reels documenting Tom Petty and the Heartbreakers' 1982-1983 'Long After Dark' album cycle, including footage originally aired on MTV in 1983.
In the Lost Lands (2025)
akcija, fantazija, avantura
Film se temelji na kratkoj priči Georgea R.R. Martina, autora serije Igra prijestolja, i ponovno okuplja redatelja Resident Evil serijala, Paula W.S. Andersona i zvijezdu Millu Jovovich kojoj se...

Za komentarisanje morate biti prijavljeni!

aleksandar-kojic
Active member
09.07.2025. 00:59
04. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

BONHAMOLOGY

The Genius of John Bonham

Bonzova sestra Deborah Bonham pomogla je Bernardu MacMahonu da u svom filmu prikaže ranije neviđen 16mm film sa venčanja Johna Bonhama, 19. februara 1966. godine. Veoma mlad i "nevin" Bonzo je imao samo 18 godina, a njegova izabranica Pat Phillips 23. Bili su to srećni dani, pre nego što je burni svet rock 'n' rolla uzeo svoj danak. Drago mi je što je u ovom dokumentarcu, uživo prikazan taj legendarni solo Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rana verzija "Moby Dicka"). Ova pesma je osmišljena kao Bonhamov "showcase". Prvobitna verzija je imala drugačiji aranžman i naziv "Pat's Delight" (bila je posvećena njegovoj supruzi Pat Phillips). Bonzova solo deonica iz te numere, veličanstveni je spomenik i monumentalni epitaf za preminulog bubnjara Led Zeppelina. U punoj snazi, kao okosnica benda i kovač zvuka kao Hefesov pandan u rimskoj mitologiji, Bonzo je u svojim rukama držao "Torov čekić" umesto palica i lupao po svojoj bateriji bez duple pedale, bez gomile bubnjeva i činela. Tokom snimanja i koncertnih izvođenja ove numere, koristio je samo jednostavni, dobri stari "old school" set i dva džinovska bonga koja je svirao golim rukama i svoj sirovi talenat. Toliko je bio brz, da ga čak ni kamera na bini nije mogla pratiti.

Očigledno je da su ta brzina i preciznost bile neverovatno impresivne, ali sam lično oduševljen dinamičnim kontrastom između delova pesme, što samo dokazuje kako je uspevao da kontroliše sve, iako je izgledao kao ludak zaposednut demonima. Jimi Hendrix je jednom prilikom rekao Bonzu: "Boy, you've got a right foot like a rabbit." Bonham je ujedinio sve stilove i stvorio sopstveni groove, moć i neopisivu fuziju na bubnjevima za svoj bend sa blues bazom. Bonham nikada, ni kada je svirao najpijaniji, nije ispadao iz ritma, on je bio "lepak" koji je Led Zeppeline držao zajedno. Nije slučajno Gile pevao: "Kako bubanj kaže", jer je dobro znao šta je inicijalna kapisla za dobru pesmu.

Neverovatni zvuci bubnjeva i hi-hat perkusija na kojima je svirao golim rukama u "Moby Dicku", učinio je pesmu toliko spektakularnom, da je bila neizostavan deo svakog koncerta Zeppelina.

Bonham's Wedding (Never before seen photo from private archive)

Pokušati izračunati uticaj Johna Bonhama na sviranje bubnjeva, znači pokušati nemoguće. Može se slobodno reći da za većinu fanova Zeppelina postoje dve različite ere u analima sviranja na bubnjevima, prva se sastoji od svega pre pojave Johna Bonhama, a druga počinje 12. januara 1969. godine kada je objavljen prvi album gupe "Led Zeppelin I." Vrlo malo bubnjara je ostavilo tako značajan trag kao onaj pokojnog Bonza. Gde bi danas bilo rock bubnjanje bez njegovih doprinosa? Da li su mu se više divili zbog neviđene kontrole njegove desne noge, njegovih blistavih udaraca ili masivnog zvuka koji je uspevao izvući iz svojih bubnjeva? Teško je to opisati rečima, jer on je svakako bio jedinstven u svakom pogledu.

John Bonham - Also known as "The Beast," Usually considered the greatest drummer of all time, in concert 1970.

Ali još važnija od revolucionarne genijalnosti njegovih taktički smišljenih udara, bila je njegova neobična sposobnost da učini da svaki zvučni obrazac bude tako dobar. Njegovo sviranje je uvek bilo ispunjeno ekonomičnošću pristupa svom instrumentu i invencije, a često je imalo mnogo "swing" zamaha i opuštenosti, uprkos agresivnoj prirodi njegovog stila. Bonzovo bubnjanje je uvek delovalo organski, kao da je bio u simbiozi sa svojim bubnjevima, kao da su oni bili deo njegovog tela.

John Paul Jones je u filmu izjavio: "Bio sam bukvalno zaljubljen u Johnovo desno stopalo, jako sam ga poštovao i pokušavao ga istaknuti i pomagati mu kada se kao poslednji član pridružio grupi. Pratio sam šta radi na prvim probama, dok polako ulazi u pesmu, a onda bi nešto bljesnulo, iskočilo iz njegovih bubnjeva i ritam bi odjednom oživeo. John Bonham je imao sposobnost brze domišljate lucidnosti pri iznalaženju rešenja u svakom trenutku i kreiranja nečeg što ranije nije postojalo, odnosno nečeg novog, originalnog, naturalnog i ritualnog." John Paul Jones je često dodavao kompleksne promene ritma što je za ritam sekciju bio pametan obrazac koji se više puta ponavljao, prelazeći između vremenskih signatura. Grupi je bilo teško da se nosi sa ovim preokretima u tempu, ali rešenje bubnjara Johna Bonhama je bilo da to odsvira kao da nije bilo preokreta. On je pravio namerne greške u ritmičkoj koordinaciji, kada gitare nisu sinhronizovane sa bubnjevima. Ali to je bio deo Bonzove genijalnosti, da ove "greške“ primeni kao demisije i odstupe od ritma, čime bi dao svoj karakteristični lični potpis svakoj pesmi Zeppelina. Na nastupima uživo, Bonham je koristo razne varijacije kako bi dao prostor Plantu da izvodi svoje a cappella vokalne interludije, a zatim da se instrumenti ujedinjeno vrate u pravo vreme i početno stanje.

Bonham drum solos with his bare hands. He started using this technique as well as developing a finger-control style.

Pesma "Moby Dick" sadržala je razne ritmičke modifikacije i odstupanja u okviru iste strukture tonskog sklopa, kao i promene ritma i slobodne improvizacije na bubljevima, udaraljkama uključujući konge ili timpane svirane Bonzovim golim rukama. Počeo je da koristi ovu tehniku, kao i da razvija stil kontrole prstima, još od 1968. godine. Impresivna je raskošnost njegovog "Moby Dicka", ove bubnjarske rapsodije za koju je jedan kritičar napisao da je to "Jedini zanimljiv solo koji se ikada mogao čuti van Zapadne Afrike.“ Taj njegov bubnjarski solo bio je dugo obavezan deo koncerata Led Zeppelina, često u trajanju više od 20 minuta totalnog ludila, i izazivao je dugačke ovacije koje su publiku dizale na noge. Tradicionalno, na početku ove rapsodije bi Robert Plant predstavljao članove benda rečima: "Let me introduce you to some good musicians..." Celom ovom pesmom dominirala je snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham, kao jedna od najjačih u celokupnoj istoriji rock muzike, sa nenadmašnim i razarajućim Bonzom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk Zeppelina, kao ratnički tam-tam borbenih Siouxa. Vrhunski umetnik, čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji sviranja bubnjeva, i obično je smatran najvećim bubnjarem svih vremena. Bio je poznat po svom urođenom instinktu i nepogrešivom osećaju za ritam, koji se ogledao u njegovoj ljubavi prema brzini i ekstremono snažnim udarima, poput "drvoseče," kako su ga u šali nazivali.

John Bonham's "Pat's Delight" in "Becoming Led Zeppelin", Live at The Royal Albert Hall, London (9. 1. 1970.)

Prva numera na prvoj ploči benda "Good Times Bad Times“ je upoznala svet sa Bonhamovim zvukom. Već u prvom minutu nakon spuštanja igle na gramofon, Bonham je počeo da stvara svoju mitologiju u istoriji rock muzike. Ova teška i zahtevna numera je bila kao dinamit, a Bonzo je bio taj koji je zapalio fitilj! On savršeno uvodi u ovu pesmu, tako što koristi par osmina nota na početku svakog takta, dok postepeno gradi uvod udvostručavajući brzinu u drugom taktu, dodavanjem još jedne deonice u trećem i četvrtom taktu, i na kraju svira eksplozivnu ekspresiju koja daje snagu pesmi. Ove transkripcije prikazuju jedan od Bonhamovih najpoznatijih trikova, koji se često nazivaju "Bonhamovim trojkama“. Ovo trojno umetanje par nota bas bubnja između svake dve note činela, tvorio je njegov atipični groove koji zvuči kao da postoji eho, zbog tih glasnih dvostrukih udara, što retko ko može da uradi. Neki bubnjari tog doba koristili su ovu ideju, posebno Don Brewer iz žestokog benda "Grand Funk Railroad." U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo videti Bonza kako izvodi pesmu "Moby Dick" na famoznom nastupu u Royal Albert Hallu, 1970. godine. Na ovom koncertu, taj instrumentalni dragulj trajao je 15 minuta, sa neverovatnim solom na bubnjevima, gde je veliki Bonzo zaista zablistao. Njegov "zamah" bio je uvek tako zadivljujući, bez obzira da li se radi o blues numerama, baladama ili teškom rocku. On se divio Joe Morellovim jazz prelazima u "Dave Brubeck Quartetu", a ogroman uticaj na njega imali su legendarni cool oldtajmer Gene Krupa i brzi revolveraš Buddy Rich. Bonzo je u svoj stil ugradio njihove oštre, čiste, jazz tehnike, ali je to učinio sa teškim, rock groovom. Kada solira, to ide pravo kroz vaše ćelije. To je nešto što možete osetiti u stomaku!!! Teško je to opisati. Više "osećate“ njegovo bubnjanje, nego što ga čujete!!! Bio je jedna od najvećih. Kada je Bonzo umro, Led Zeppelini su umrli s njim, jer bilo je nemoguće zameniti ga. Svi su to znali.

Led Zeppelin's last concert featuring John Bonham was on July 7, 1980, at the Eissporthalle in West Berlin, Germany. This show marked the end of their European tour and sadly, Bonham's final performance with the band.

Back To The Roots, and The Circle Closes where it All Begin...

Nakon sedmog Led Zeppelin studijskog albuma "Presence" (1976) , filma i osmog duplog koncertnog albuma "The Song Remains the Same" (1977) usledio je period dugog odmora, zatišja i neproverenih informacija vezanih za budućnost benda. Nakon svega, potpuno neočekivano, svetlost dana ugledao je deveti i poslednji album Zeppelina sa Bonzom - "In Through The Out Door." Godina je bila 1979, a naziv albuma simboličan - "Ulaz kroz izlazna vrata", pre svega zbog činjenice da se već dugo spekulisalo o raspadu benda. Udar silovitog punk-rocka na stare, jalove rock dinosauruse, bio je tih godina veoma žestok, čije nemilosrdnosti nisu bili pošteđeni ni Led Zeppelin. Priče o lovatorima koji žive na lovorikama od zaglupljene publike bile su brutalne i nimalo prijatne za članove grupe. Zeppelini su dali jedini mogući odgovor, pre svega muzikom kojom su plenili prethodnih desetak godina. Pesme su odražavale stari, dobri duh četiri vrhunska muzičara, okupljenih unutar benda, čudesne letelice koja je uvek dopirala do neslućenih visina i prevazilazila sopstvene mogućnosti. Teško je u svakom trenutku života biti na vrhunskom nivou i trajati, ali i svi mogući padovi su bili tu radi ravnoteže koja pruža uvid u lepotu i dostignuća vrhunskog sjaja. Bio je to poslednji zajednički let Zeppelina, koji su svojim radom i harizmom obeležili istoriju rock muzike. Poslednja pesma na poslednjem zajedničkom albumu - bolni blues "I’m Gonna Crawl" vratila je, kako to obično u životu i biva, celu priču na sam početak, korenima rhythma i bluesa iz koje je sve i počelo... Nosila je u sebi neku čudnu, pritajenu setu opraštanja koji se naslućivao, naglašavajući energiju i duh čoveka bez kojeg se dalje nije moglo... Dana 25. septembra 1980. godine, sve svetske novine su objavile da je pronađen mrtav John "Bonzo" Bonham, legendarni, neprevaziđeni bubnjar Led Zeppelina...

Jimi Hendrix je jednom prilikom vrlo ozbiljno rekao: "Ako Bonham ikada odluči da napusti Zeppeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara." Ovakvom konstatacijom i komplimentom, mogao bih i da završim ovaj deo teksta o Bonzu, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonhama, jer Hendrix je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i očaran ritmom divljine.

Led Zeppelin I - “The Only Way To Fly”

The original iconic artwork, used on the cover of the album "Led Zeppelin I", presents the moment the Hindenburg hit the mast at the Naval Air Station Lakehurst, and an explosion took place. Designed by George Hardie, 1969.

Jedan od razloga zbog kojih su Led Zeppelin postali toliko uspešni za samo dve godine postojanja, bila je radoznalost, stilski eklektičan pristup muzici, dugogodišnje studijsko iskustvo i spremnost članova benda da istraže nova muzička područja. Iako su sigurno mnogo dugovali blues legendama prošlosti i pionirima rock 'n' rolla iz svog detinjstva, njihova inovativnost i želja da urade nešto osvežavajuće i neviđeno, otvorili su im mnoga vrata. Bend je želeo da proširi područje rock muzike i u tome je uspeo. Tokom 12 godina duge karijere, bili su hard i heavy pioniri, a u folk su uveli glam, ostavivši iza sebe impresivno nasleđe. Bend je inspiraciju nalazio svuda, od raznorodnih mitologija do ličnih iskustava i različitih korena i uticaja na svakog člana posebno. Fascinantno je bilo, u ovom filmu videti kako su uspeli stvoriti svoj lični muzički kolaž ruralnih, urbanih i egzotičnih kontrasta, što ih je učinio kultim za sva vremena. Pored njihove kolektivne veštine, ova snalažljivost se pokazala kao pouzdan alat i postavila je standard za mnoge druge bendove, naročito one u nastanku. Čak i naslovni omot ove ploče, koji je dizajnirao engleski grafički dizajner George Hardie je prilično dobro uspeo simbolično da obuhvati muziku ove grupe u tri reči: snaga, udar i eksplozija. George Hardie je u to vreme bio veoma poznat ilustrator omota ploča u krugovima cenjenih rock muzičara, a angažovao ga je Jimmy Page. Dovoljno je napomenuti da je ovaj ilustrator nešto kasnije radio omote za dve ključne ploče Pink Floyda - "The Dark Side of the Moon" (1973) i "Wish You Were Here" (1975), kao i za legendarni "The Lamb Lies Down On Broadway", progresivne grupe Genesis (1974).

Zaista shvatite moć i slavu onoga što je Led Zeppelin bio kada vidite te arhivske snimke uživo i to po prvi put u MacMahonovom dokumentarcu. Posebno cenim John Paul Jonesa kao basistu, a njegovu saradnju sa mojom omiljenom vešticom Diamandom Galás, još više. Mislim, već sam znao da je Jimmy Page jedan od najvećih gitarista ikad i da je John Bonham bio "force of nature" na bubnjevima, a Plantov "banši" jauk je već odavno stvar legende.

Slušanje "Led Zeppelin I“ i "Led Zeppelin II“, posle gledanja filma "Becoming Led Zeppelin“ čini se mnogo dublje i jasnije. Mnogo toga nisu rekli, ali svi ti iseckani i lepljeni, nikad viđeni snimci sa ranih koncerata, nekako daju novu dimenziju zvuku koji tutnji iz zvučnika. Ova dva albuma su, zaista, definisala zvuk "zlatnih godina“ rock muzike. Tresu, lupaju, udaraju, vrište, plaču, i posle svih ovih godina slušanja, doživljavam ih da to rade sa istom snagom i samouverenošću. Njihove pesme nisu izgubile svežinu vrele mlade krvi i zanosa iz sredine 60-ih, ne, samo su dobile patinu mudrosti, jer sam i ja ostario zajedno s njima.

Led Zeppelin - “The Only Way To Fly” glasio je reklamni slogan koji je pratio prvi album ove grupe. Izdat u januaru 1969, bio je praćen drugim albumom objavljenim samo 9 meseci kasnije - debi je završio na 6. mestu engleske i 10. mestu Billboardove liste albuma u americi, a njegov naslednik, "Led Zeppelin II" je dospeo na same vrhove top lista i "srušio" The Beatles - "Abbey Road." Time je postavljen temelj, ne samo jednoj od najfascinantnijih karijera u istoriji rock muzike, nego je izvršio ogroman kulturološki skok o kome se i dan danas priča.

Public Enemies Number 1

Eva Von Zeppelin criticized the group for sounding like "shrieking monkeys." Led Zeppelin Became "The Nobs" for only One Denmark Show.

Pomenuta Hardieva grafika na prednjem omotu albuma "Led Zeppelin I" zasnovana je na crno-beloj fotografiji pada nemačkog cepelina u plamenu, koju je snimio Sam Shere davne 1937. godine. George Hardie je preko originalne fotografije crtao rapidografom i tehnikom mecotinte, te primenio grafički postupak duboke štampe. Prvo vinilno izdanje u Velikoj Britaniji objavljeno je u martu 1969. godine i sadržalo je ime benda i logo Atlantica u tirkiznoj boji. Kada je kasnije te godine grafika prebačena na narandžasti print, tirkizno štampani omot postao je raritetni kolekcionarski primerak, poznat po tome što se prodavao za hiljade funti! Ova slika na omotu albuma izazvala je mnoge kontroverze, jer je predstavljala cepelin "Hindenburg“ kako se obrušava u plamenu. Nesreća se dogodila 6. maja 1937, kada se nemački cepelin "Hindenburg" zapalio tokom pokušaja da pristane na svoj privezni jarbol u mornaričkoj bazi Lakehurst. Na cepelinu je bilo 97 osoba, a poginulo je 36 putnika i 22 člana posade. Ideju za ovako morbidni omot, Hardieu je dao, pogađate, Jimmy Page.

U oktobru 1969, Zeppelini su gostovali u Danskoj gdje su za potrebe njihove nacionalne TV kuće snimali jedan svoj nastup. Tada ih je uočila grofica Frau Eva von Zeppelin, rođaka grofa Ferdinanda von Zeppelina, i nezadovoljna što profitiraju na račun njenog prezimena, žestoko se naljutila. Kako bi se umilili aristokratkinji, lepo i tradicionalno vaspitani britanski dečaci Led Zeppelin su je pozvali na šoljicu čaja i malo prijatnog razgovora, a onda se dogodio jedan od onih gafova: “Pozvali smo je u backstage da se bolje upoznamo, da vidi da smo sasvim pristojni momci. Uspeli smo je nagovoriti i došla je, no kada je odlazila iz studija poklonili smo joj jedan primerak našeg prvenca s "Hindenburgom" u plamenu. Jednostavno je ‘pukla’, počastila nas izrazom "kreštavi majmuni", bacila ploču u kantu za smeće, a ja sam pobjegao glavom bez obzira”, prisetio se Robert Plant. Nastup u Copenhagenu i dalje ih je čekao, a u zraku je visila tužba, pa je bend improvizirao i za jedno veče postao "The Nobs". Nije to prvi put da su menjali ime: za vreme japanske turneje na prodajne majice su otisnuli logo "Red Zepperin" zezajući se na račun izgovora glasa ‘L’ svojih domaćina.

Led Zeppelin in Denmark as “The Nobs,” waiting for Eva von Zeppelin, to join them for a cup of tea.

Iako je ugovor za izdavanje prvog albuma potpisan s Atlantic Records krajem 1968. godine, tek nakon što je bend krenuo na svoju prvu američku turneju i na njoj proveo skoro mesec dana, biva izdat, i to samo u Americi. Recenzije su bile katastrofalne, album je pokopan na svim mogućim nivoima i u svim mogućim medijima. Dakako, kampanji pljuvanja pridružio se i američki "Rolling Stone" magazin, koji je kroz pero svog kritičara za album napisao toliko gadnu kritiku, da ni jedna medijska kuća u UK, zbog straha od sudskog progona nije htela da ga objavi. (I to se jedva pominje u filmu).

Pored relativnog uspjeha na prvim koncertima, jer publika je počela uviđati da u novinama čitaju jedno, a na koncertima čuju drugo, status grupe se nije mnogo promenio. U Velikoj Britaniji niko nije bio zainteresiran za njihove rane koncerte, pa su bili potpuni neznanci, autsajderi i gubitnici u svojoj domovini, što je zaista bilo tužno. Delovali su kao razočarani luzeri u koje niko nije verovao i niko u UK im nije dao šansu da snime svoj prvi album. Ipak, tokom turneje, već krajem 1968. godine, Amerika ih je počela polako prihvatati, a vratili su se nakon nepune dve godine (posle četiri američke turneje) kao najveći rock 'n' roll bend na svetu. Bilo je jadno gledati četiri klinca zajedno s Peterom Grantom kako stoje na aerodromu i čekaju da poleti avion preko Atlantika u Ameriku. Nije bilo nikoga na terminalu: ni medija, ni novinara, ni obožavaoca koje nisu imali, pa čak ni rodbine.

Otišli su kao totalni marginalci, anonimusi kojima niko nije pružio šansu da pokažu svoj osebujni neuobičajeni talenat i pusti ih da rade ono što najbolje znaju - da sviraju! Samo je Grant verovao u njih. Niko drugi ih nije hteo. Čekali su pravi momenat, grunuli iz sve snage i zauvek pretumbali kompletnu muzičku scenu kasnih 60-tih, a da to nisu hteli. Njihovo najveće oružje su bile svirke uživo, a činjenica da su postali toliko uspešni i popularni, bila je nešto što se desilo van njihove kontrole. "Jednostavno se desilo!" kaže Plant u filmu.

By late December of 1968, the group were heading out on their first tour of North America. Photo by Peter Grant, because no one else was at the airport.

The Inception of The Epic "Led Zeppelin I"

Svojim su jedinstvenim zvukom i distorziranom interpretacijom zaboravljenih blues standarda, zadobili su svetsku muzičku populaciju. A počeci su bili sve samo ne laki …Tokom turneje po Skandinaviji (pod imenom The New Yardbirds) rodila se magija na pozornici te su po povratku u Englesku odlučili nastaviti zajedno jer su već bili kreativno definisani. Samo im je trebalo novo ime. Prvi koncerti bivaju dočekan na nož, ali ova grupa se nikad ne predaje. Samo poreklo imena ukazuje s kojim su podsmehom dočekani u svojoj domovini, kako u medijima tako i među kolegama. Keith Moon i John Entwistle iz grupe The Who su se našalili - "Verovatno će pasti kao Lead (olovni) Zeppelin!" Mladi Page, iz inata, modifikuje reč "Lead“ u "Led" izbacivši slovo "a“, da bi izgovaranje te reči asociralo na liderstvo, kao "lid“ (vodeći), a ne "lead" (olovni), i tako je ime je ukovano!

Dok su snimali taj famozni "Led Zeppelin I", nije bilo novca izdavačke kuće koja bi finansirala prekomerno studijsko vreme. Page i Grant su iz svoga džepa platili sesije, iako su ukupni troškovi zakupa studija bili ogromni. Samo je Peter Grant prepoznao genijalnu viziju ovog benda i verovao u njih. Samo on je bio dovoljno uporan i hrabar da objavi ovu ploču. Uz sve neprilike, Peter Grant je obezbedio vrtoglavi finansijski ugovor od 143.000 dolara unapred za svoje momke, sa najznačajnijim čovekom u modernoj industriji snimanja zvuka - Ahmetom Ertegunom za Atlantic Records, i snimanje debi albuma za koji će se kasnije ispostaviti da je jedan od najvećih debi albuma svih vremena.

Led Zeppelin I - first UK pressing, released on 31. March 1969. on vinyl with turquoise and orange lettering on the sleeve.

Nastavak sutra!
aleksandar-kojic
Active member
05.07.2025. 18:15
03. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Sons of Howlin' Wolf

Page Bowing on "Tous En Scene," Paris TV in 1969.

Dok sam gledao ove restaurirane nikad viđene snimke sa ranih turneja i fotografije koje "nisu postojale" do sad, stekao sam neki teško objašnjiv osećaj opijajuće atmosfere koja je davno navela kultnog pisca Williama Burroughsa da uporedi nastup Led Zeppelina u SAD, sa: "Ritualnom trans muzikom iz Maroka, koja je magičnog porekla i svrhe, to jest, bavi se evokacijom i kontrolom duhovnih sila.“ Znao je ovaj predvodnik beat generacije, derpe, kralj morfijuma i društveni kritičar sa Harvarda, mnogo o rock 'n' rollu i šta ovi lepuškasti momci nose u sebi, a njegove reči su oduvek imale težinu.

MacMahonov film strogo se drži hronologije, što znači - od njihovog formiranja u leto 1968, do vrtoglavog uspeha koji je kulminirao u zimu 1970, trijumfalnim koncertom u "Royal Albert Hallu" u Londonu. I to je to, nema više. Taj rediteljski "Cut" je toliko precizan da zbunjuje površne gledaoce, a znalci razumeju taj radikalni limit. Ova faktografska preciznost je dobrodošla obzirom da se ovaj period dogodio pre 50-60 godina i drugačijeg shvatanje sveta i njegovih kulturološki odnosa u umetnosti, posebno u muzici, nužna je zbog jasnijeg razumevanja uzročno-posledičnih veza, koje se moraju objasniti gledaocima, a to je MacMahon mudro uradio kroz mnogo flešbekova. Upravo ovo retrogradno shvatanje okvira tadašnje britanske underground scene, kao i pozicija velikih bendova na top listama i formiranja mnogih post-flower power subkulturnih žanrova, kao i odumiranja prog-rock dinosaurusa, pomaže gledaocima da imaju širi uvid u okruženje u kom se razvijao jedan mali bend koji je nadmašio sve ostale i razbio sve poznate okvire rock muzike, nametnuvši svoj unikatni zvuk kao referentnu tačku i postavio respektabilno visoke standarde za sve aktere tadašnjeg vremena, koji su za mnoge bili nedostižni. Godine 1968, The Beatles i The Rolling Stones su još uvek dominirali top-listama sa obe strane Atlantika, ali se polako probijao i "teški“ rock 'n' roll kojeg su svirale grupe The Who, The Jimi Hendrix Experience i Cream. Te godine, na muzičku scenu stupaju Led Zeppelin, do tada nebitna engleska grupa koja se hrabro predstavila svežim, ali prepoznatljivim "teškim“ zvukom, čime je preuzela ključnu ulogu u stvaranju tada nedefinisanog novog muzičkog žanra, kasnije krštenog kao hard rock, pa i heavy metal, nešto kasnije.

Gitarista i vizionar Jimmy Page, osnivač grupe, jedna je od najmisterioznijih pojava u istoriji rock muzike. Svojim inovativnim pristupom rocku, te izvanrednim sviračkim umećem, stekao je reputaciju jednog od najpoštovanijih gitarista svih vremena. Page je u jednom intervjuu izjavio: "Često sam razmišljao o tome da bi mi trebalo da budemo sinovi Howlin' Wolfa, na isti način na koji su The Rolling Stones pokušavali da budu sinovi Chucka Berryja. Primenom rediteljskog kinematografskog "trika" kojim su tvorci ovog filma, namerno i bez znanja članova grupe, pustili na monitorima ispred njih, nikad viđene snimke tokom snimanja u realnom vremenu, da bi dobili njihove stvarne reakcije, odvaja ovaj dokument od svih ostalih biografskih ostvarenja. Zato je rezultat ovog "docu-concert" filma pravo visceralno muzičko iskustvo praćeno intimnim, ekskluzivnim komentarima ovog ćutljivog, do sad "neotkrivenog" benda. Ono što me oduševilo je da film "Becoming Led Zeppelin" dokumentuje njihove muzičke heroje u posleratnoj Britaniji, muzičku scenu 60-ih, uključujući - Lonnie Donegana, Johnny Kidda and the Pirates, Sonny Boy Williamsona II, James Browna, Little Richarda, Johnny Burnette Triy, Donovana i Terry Reida.

Led Zeppelin - Live In Europe, 1969. (Sweden, Denmark, France...)

MacMahon: “No one knows who they are, personally.”

"Becoming Led Zeppelin" nije samo dokumentarac; to je omaž muzici koja i danas nastavlja da inspiriše generacije obožavalaca. Otvarajući svoju prošlost i deleći svoju neispričanu priču na ležeran, opušten način i uz sve to se osećaju prijatno, preživeli članovi Led Zeppelina dali su fanovima vrhunski poklon - uvid u srce benda koji je zauvek promenio rock muziku. Dok je ovo saga o nastanku grupe koju pripovedaju direktno u kameru Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones (mada svako posebno, nema zajedničkih scena), čak i odavno pokojni John Bonham - preko arhivskih snimaka. Saznajemo mnogo o porodičnom backgraundu svakog od Zeppelina, njihovim muzičkim počecima, prvim koracima u profesionalnoj karijeri i naravno, o grupi The Yardbirds iz koje su Zeppelini i nastali. Akcenat i težište filma je ovde na samootkrivanju mladih talentovanih muzičara i ekstazi zajedničkog sviranja, istraživanja studijskog zvuka i uživanja u snimanja svoje čudne muzike. Zapravo, to je jedna ozbiljna dubinska Introspektivna ekspertiza o svemu onome - ko su, i šta su bili, mnogo pre epohalne numere "Stairway to Heaven," a toga su potpuno svesni. Samim tim. svi članovi Led Zeppelina u ovom dokumentarcu, jasno žele naglasiti kako nije sve nastalo preko noći. Morali su preći trnoviti muzički put u kojem nije bilo mesta za promašaje, (iako su takvi narativi ‘čuda’ uvek najprimamljiviji publici). Film nam otkriva individualna putovanja, svakog od četiri člana ovog benda, dok se kreću kroz muzičku scenu kasnih 60-ih, svirajući u malim klubovima širom Britanije i izvodeći neke od najvećih obrada hitova tog doba, sve do njihovog susreta u leto 1968. godine, na prvoj probi koja je zauvek promenila njihove živote. Prvi nastup Led Zeppelina pod imenom New Yardbirds bio je u Teen klubu, Gladsaxe, Danska, 7. septembra 1968. godine. A pod imenom Led Zeppelin, prvi put su nastupili 25. oktobra 1968. godine na Univerzitetu Surrey u Engleskoj. Njihova četiri muzička puta se spajaju u jedno dok kreću da osvoje Ameriku na rolerkosteru koji je kulminirao krajem 1969. godine kada Led Zeppelin zasluženo postaju bend broj 1 na svetu. Mudro nam kaže natpis na Grunfovoj majici: "Tko leti, vrijedi."

Robert Plant and Jimmy Page perform as "The New Yardbirds" in Copenhagen on September 1968.

Documentary that looks and feels like a Musical, inspired by "Singin’ In The Rain."

Film takođe radi ono što nijedna pisana biografija ne bi mogla: smešta nas bukvalno u sobu sa Led Zeppelinima, opipljivo obeležavajući njihovu evoluciju kroz nekoliko nastupa uživo. Gledamo kako se bend u realnom vremenu razvija od čupavih noisemakera (prvih nekoliko koncerata prikazuje publiku okamenjenih lica), u neverovatno samouverenu glamuroznu koncertnu atrakciju, gde glasnoća nije bila poenta, što očekivano mnogi prisutni nisu razumeli. Neki od ovih koncerata, poput ranog nastupa u Danskoj iz 1969. godine, pa sve do koncerta u Royal Albert Hallu, 1970. godine, već neko vreme su na YouTube, ali su daleko ubedljiviji na IMAX-u. MacMahon je nakon Imaxove premijere komentarisao svoj rad: "Sa filmom "Becoming Led Zeppelin", moj cilj je bio da napravim dokumentarac koji izgleda i deluje kao mjuzikl. Želeo sam da isprepletem četiri različite priče članova benda pre i posle formiranja grupe, pri čemu su veliki delovi njihove priče unapređeni samo muzikom i slikama, i da kontekstualizujem muziku sa lokacijama gde je nastala i svetskim događajima koji su je inspirisali. Koristio sam samo originalne printove i negative, sa preko 70.000 kadrova snimaka ručno restauriranih i osmislio fantastične sekvence, inspirisane Stanley Donenovim mjuziklom iz 1952, "Singin’ In The Rain“, kombinujući neviđene snimke nastupa sa retro montažama plakata, ulaznica za svirke i flajera sa koncerata, kako bih gledaocima preneo vizuelni osećaj njihove rane karijere, a imax se pobrinuo za zaglušujuću gromoglasnu buku koja je izbijala iz njihovih ogromnih zvučnika." Svečana projekcija ovog dokumentarnog filma o grupi Led Zeppelin održana je 7. februara ove godine u IMAX sali bioskopa Cineplex u Beogradu. U cilju prilagođavanja savremenoj tehnici koju pordržava IMAX - platno veličine 336 m2 - što znači da je duplo veće od teniskog terena, 4K laserskog projektora i zvučnog sistema od 12 kanala, sav materijal morao je biti izglancan kao da je sada izašao iz laboratorije. Projekcija filma "Becoming Led Zeppelin" održala se istog dana, 7. februara 2025. godine, u preko dve stotine IMAX sala širom sveta, a reditelj ističe da je snaga ovakvog bioskopskog iskustva upravo u tome što ova vrsta tehnologije pruža doživljaj autentičnog zvuka i slike, navodeći da se publika u bioskopu, udobno zavaljena u svoja sedišta, oseća kao da je na istom mestu gde bend svira neki od svojih koncerata.

"Becoming Led Zeppelin" in Belgrade , 7. februar 2025.

Treća stvar koja me totalno razbila u paramparčad su žive izvedbe nekoliko pesama prikazanih skoro pa kompletno, uz male upadice i komentare. Posebno se ističu "Dazed and Confused" i "Whole Lotta Love", a tu je i legendarni bubnjarski solo genijalnog Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rane verzije "Moby Dicka"). ❤ Mislim da je dokumentarac jednostavno odlično urađen. Atmosfera u bioskopu je bila toliko naelektrisana, a muzika toliko glasna da sam se osećao kao da sam u veš mašini. Pesma ostaje ista, ali vreme menja sve...Sedeo sam na ivici sedišta tokom cele projekcije, a moja kćerka pored mene. Tek kad sam ustao, shvatio sam da sam totalno ukočen, jer se cela dva sata nisam pomerio. Publiku su sačinjavali uglavnom ljudi stariji od mene, ljudi koji su možda zaista mogli davno da gledaju Zeppeline uživo po Evropi u tim burnim ranim danima kada sam ja imao tri godine. Pored detaljnih intervjua, postoji tona arhivskih snimaka benda koji svira uživo. Video sam nešto od toga, jer imam par DVD-a, ali bilo je mnogo snimaka koje ni ova tri "admirala" ni ja, nikada nismo videli.

British Supershow in London (The Last Great Jam of the 60's!)

Poster for Supershow, music documentary film directed by John Crome (18. 3. 1969).

British Supershow (kasnije sa podnaslovom "The Last Great Jam of the 60's!") je muzički dokumentarni film iz 1969. godine, koji je režirao John Crome, a uključivao je velike rock grupe, jazz muzičare i blues legende tog vremena. Snimanje je odvijalo tokom dva dana u martu 1969, u napuštenoj fabrici u Stainesu, u Engleskoj. Među muzičarima koji su nastupili 25. marta bili su Led Zeppelin, Buddy Guy, Jack Bruce, Buddy Miles, Dick Heckstall-Smith i Chris Mercer.. Među onima koji su snimljeni 26. marta bili su Eric Clapton, Jon Hiseman's Colosseum, Buddy Guy, Rahsaan Roland Kirk i Stephen Stills. Ovaj projekat takođe označava jedno od retkih filmskih pojavljivanja Glenn Rossa Campbella i njegove grupe The Misunderstood. Navodno je i Jimi Hendrix trebalo da se pojavi, ali je propustio avion iz New Yorka (pogađate zašto). Ovaj žestoki jamming session, premijerno je prikazan u Lyceum teatru u Londonu 1969. godine. Na plakatu nema imena Led Zeppelin. Kažu da njihov menadžment nije dao dozvolu za njihovo uključivanje, već je umesto toga kupio prava i objavio njihov nastup na DVD-u Led Zeppelina, tek 2003. godine.

Dazed and Confused
("Lots of people talkin', few of them know.")

Led Zeppelin - Dazed and Confused -
Live at British Supershow (18. 3. 1969)

Po meni, vrhunac ovog filma, je najbolje izvođenje pesme "Dazed and Confused" snimljene 16mm kamerom u Londonu tokom "Live British Supershowa" 1969. godine, a sada digitalizovano pročišćena do perfekcije. U filmu je veličanstveno prikazana u trajanju od 7:35 minuta. Najduža verzija ove pesme ikada izvedena, trajala je čak neverovatnih 44 minuta, uživo u "LA Forumu", 27. marta 1975. godine. "Dazed and Confused“ je pesma koju je napisao američki kantautor Jake Holmes 1967. godine. Izvedena je u folk - rock maniru, a snimio je za svoj epohalni debitantski album, čiji naslov sve govori "The Above Ground Sound of Jake Holmes". Iako su neki zaključili da je reč o "bad acid tripu", Holmes je objasnio kako se tekst odnosi na neodlučnu devojku koja želi da prekine vezu. Nakon što je čula Holmesa kako izvodi pesmu u avgustu 1967. godine, engleska rock grupa The Yardbirds preradila je novim aranžmanom. Ubrzo je postala centralni deo njihovih turneja, a uključena je na živi album "Yardbirds '68“, koji je producirao, niko drugi do Jimmy Page. Čudno je kako je Page bio toliko protiv objavljivanja ove numere, ali svakako mi je drago što je konačno to uradio, jer The Yardbirds su zvučali sjajno na ovom koncertu.

Yardbirds '68 - Jim McCarty, Jimmy Page, Keith Reif and Chris Dreja

Godine 1968, "Dazed and Confused“, sa novim tekstom i vokalnom linijom, snimili su Zeppelini i objavili je na svom debitantskom albumu. Postala je jedna od najbitnijih pesama na koncertima grupe tokom većeg dela karijere. Holmes je pokušao da kontaktira Pagea 1980. godine, u vezi sa autorskim pravima, ali nije dobio odgovor. Tek 2010. godine, Jake Holmes je podneo tužbu i stvar je rešena van suda, a naziv autorstva na naknadnim izdanjima debija Led Zeppelina je promenjen na "Jimmy Page, inspired by Jake Holmes". Sve o beskrupuloznim krađama i plagijatima Jimmy Pagea, koji je nadmašio i Bregu, možete pročitati u poslednjem delu ovog mog teksta.

Jake Holmes debut LP "The Above Ground Sound of Jake Holmes", 1967, covered by Led Zeppelin 1968.

Mladi Led Zeppelini izveli su izuzetno moćnu verziju pesme "Dazed and Confused" na svoj, do tada neviđen način. Njihova hemija i tajming su se astralno poklopili i bilo je jasno da su ovi teško-lagani momci spremni da osvoje planetu. "Dazed And Confused“ je bila jedna od prvih pesama koju je bend snimio i objavljena je kao singl u SAD u januaru 1969. (oko 2 meseca pre nego što je to ekranizovano u Supershowu ) i dve nedelje pre nego što je njihov prvi album objavljen.

Jimmy se nedavno osvrnuo na ovaj nastup: "Izveli smo Dazed and Confused sa, činilo se, prilično iskusnim produkcijskim timom, jer su uglovi kamere delovali zanimljivo u to vreme. Takođe su koristili malo suvog leda, kako bi se pod na bini prekrio slojevima guste magle, što se perfektno uklopilo u mračnu atmosferu izvedbe, i dalo joj potpuno drugačiji treperavo vibrantan osećaj, te podvuklo penetrativnu dimenziju senzualnosti u ovoj pesmi." Zanimljiva mi je bila taktika. Staviti Pageovu gitaru u prvi plan naspram ostalih. To je dovelo do situacije da Zeppelinova verzija ove Jake Holmesove numere jednostavno eksplodira u sredini i zaista nas tera da shvatimo koliko su strpljivi, disciplinovani i potpuno predani muzici koju stvaraju sva četvorica - Plant, Page, Bonham i Jones. Mislim da je upravo ta liturgijska, gotovo monaška pravovernost, duboka posvećenost i principijelnost doprinela njihovom uspehu.

All just sounds perfect. This restored performance in
"Becoming Led Zeppelin" is for all time...

Kada slušam "Dazed and Confused", sa ove vremenske distance, dolazim do zaključka da su Zeppelini bili grupa koja je u potpunosti posvećena muziciranju, sve ostalo im je bilo manje bitno. Jimmy Page, kao neprikosnoveni vođa grupe, razmišljao je samo o muzici. U jednom delu intervjua u filmu govori o tome kako svaki od članova benda, koji su svi do jednog vrsni muzičari, mora jasno i zasebno da se čuje na snimku, i da svako ima svoju poziciju u zvučnom prostoru, nepokriven od strane drugih, uz veliko poštovanje. Page dodaje: "Kad govorimo o žanrovima, mi smo samo svirali ono što smo voleli.. mislim da je svaki član benda imao potpuno različite uticaje i korene, svi smo slušali drugačiju muziku i uvek sam govorio da je neuhvatljivo spiritualno područje u sredini između nas, upravo taj naš muzički žanr...stil, žanr ili "osnovnai muzički jezik" je...umm konvencionalna kategorija koja neke delove muzike identifikuje kao pripadajuće zajedničkoj tradiciji ili skupu konvencija. Muzika se može podeliti u različite žanrove na mnogo različitih načina, ali umetnička priroda muzike znači da su te klasifikacije često subjektivne i kontroverzne, jer ono što smo mi raditi ne može se ukalupiti. Čak ni meni još uvek nije jasno - šta smo mi to ustvari stvarali na probama komponovanja, i odakle nam je to dolazilo?"

Jimmy Page's secret weapon.

Kakva hemija, snaga i lepota! Dok sam bez daha gledao ovu izvedbu u bioskopu srce mi je obuzela ljubav, dušu mir, a kožu žmarci. Na samom početku, dok smireni Jonesov bas uvodi u pesmu, svi članovi benda su zgrčeni i neverovatno koncetrisani, a Plant pogrbljen, kao da u nekom ratnom rovu očekuju napad neprijatelja. I stvarno su usredsređeni i fokusirani, kao da im bukvalno život zavisi od toga. Kao da su van svojih tela, a samo duša je prisutna. Ovo uzvišeno, meditativno i delirično ekstatično stanje čekanja, najbliže je početku neke vanzemaljske pokajničke vaseljenske službe u nekoj bogomolji. Tih prvih par minuta su mi delovali kao da doživljavam neko onostrano transcendentalno iskustvo koje se polako uspinje ka beskraju. Jimmy Page svira svoju "magičnu gitaru" - oslikani Dragon Telecaster i koristi wah wah pedale, a bend kao da zanemaruje sam sebe i gubi se u hipnotičkoj repetativnosti, što mu ostavlja zvučni prostor da kontroliše distorziju i produženi eho, tako da svim ovim efektima utkanim u tužne i gotovo beskrajno produžene note, priziva duhove mrtvih bluzera sa delte mississippija. Nakon dve minute pesme, počinje jedan od najznačajnijih gitarskih rock soloa. Ali čisti magični "chasing the dragon" momenat je kada Page uzima gudalo za vilončelo i koristi prazan prostor otvorenog srednjeg dela pesme, koji mu omogućava dugačku improvizaciju, kako bi izvukao maksimalnu moguću količinu spaced-out emocija iz distorzirane gudačke gitare. Dok to radi deluje kao da ima implozivni epileptični napad i šeta po tankoj ivici kakofonije, dok se viore pokidane strune, ali sve se vraća u harmonični sklad u deliću sekunde. Kako sam kaže: "Bili smo toliko povezani da smo se mogli kretati u bilo kojem smeru, a svi prate gitaru koja vodi i nevoljno moraju suzdržati svoju strast u ime pesme. Moj nivo improvizacije diže intenzitet koji se povećava tokom svirke kao pozitivno zlo, a tek kada dođe gudalo - to je haos. Svi članovi benda su svedoci ovog košmara. Znao sam šta imamo, svaki od nas, i samo sam stvarno hteo da "razbijemo" s tim." Žurnalist Phil Alexander je jednom prilikom izjavio za ovu izvedbu: "Nikada nisam čuo bolju komunikacijsku simbiozu između pevača i gitariste, gde posle svakog otpevanog stiha, Page doslovno razgovara sa Plantom svojom gitarom!“

Legendary Jimmy Page's Fender "Dragon Telecaster", hand drawn psychedelic guitar multi-coloured with bright vibrant colours of Japanese dragon design on the front face. Page using this guitar with a violin bow on "Dazed and Confused."

Malo je gitara toliko važnih za istoriju rocka kao što je "Dragon Telecaster" koji je Jimmy Page koristio za stvaranje nekih kultnih rifova za mnoge pesme Led Zeppelina. Prvobitno dobijena gitara kao neukrašen poklon od Jeff Becka, svog saborca iz Yardbirdsa, bila je '59 Fender Telecaster. Page je u februaru 1967. godine, verovatno inspirisan Syd Barrettom iz Pink Floyda i njegovom "mirrored" gitarom, dodao osam okruglih ogledala na telo gitare, kako bi dobio efekat svetlosnih odsjaja direktno u publiku dok se kreće binom. Do sredine 1967. godine odlučio je da ukloni ogledala, rastavi instrument do golog drveta i, oslanjajući se na svoje veštine iz umetničke škole, sam ga prefarba.

Page je obojio svoj ogoljeni Telecaster psihodeličnim strelicama i uvojcima zelene, narandžaste, žute, plave i crvene boje u simbolični zaštitni znak koji je formirao nešto poput vrtložnog, nejasno definisanog japanskog zmaja. Vatreno crveni rogovi zveri i zelena glava nalaze se unutar tupog gornjeg roga, zelene krljušti se spuštaju niz vrat, dok se pretvaraju u šarenu apstrakciju koja bi mogla da predstavlja rep koji se zmijovitim putem uvija u gornji deo iz donjeg. Naravno da su naslovi u novinama, uglavnom glasili: "Dragon slayer: The magical mystery of Jimmy Page's Telecaster!" To je još jedna od lažnih legendi o "rogatom" i vezi sa satanizmom ovog gitariste, koji se jedno vreme, pod Aleistera Crowleya, navodno amaterski bavio crnom magijom, ali to su bili tako smešni pokušaji, da se danas i sam smeje tome. Svakako nije tajna da je Jimmy Page dugo bio očaran zmajevima i od 1971. godine bio je poznat po nošenju koncertnih blistavih crno-belih odora sa ispletenim orijentalnim motivima crvenih zmajeva, ali to je već neka druga priča. Page je ovu gitaru često koristio tokom njegovog perioda provedenog sa bendom Yardbirds 1968. godine i na ranim nastupima Led Zeppelina. Ova gitara, bila je primarni instrument za debitantski album, a nastavio je da je koristi na sceni i u studiju do kraja 1969. godine, kada je prešao na Gibson Les Paul.

"Dazed and Confused", blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Sve to jednostavno zvuči perfektno... Sve se savršeno precizno uklapa, ni manje, ni više - glas, bubnjevi, gitara, bas... Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti... toliko se toga dešava u samo nekoliko minuta, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i od najboljih. U vrtlogu muzičkih previranja 60-tih, "Dazed and Confused" redefiniše značenje pojma slobode kao kontinuiranog procesa samootkrivanja i otpora. A ova izvedba je za sva vremena, školskih primer mere, veštine, poštenja, iskrenosti i pre svega ljubavi...
aleksandar-kojic
Active member
30.06.2025. 21:50
02. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Time Warp - a Virtual 50-year-old Led Zeppelin Concert, but in Real Present Days.

Led Zeppelin Vinyl Collection. The Holy Grail for Discophiles.

Pomislio sam, OK, verovatno solidan film, 'ajde da mu dam šansu. O, kako sam se prevario. Nisam imao pojma da je ovo filmsko delo prepuno sjajnih ideja, velikih ambicija, kreativne energije, i da je urađeno sa mnogo, mnogo mašte, onako dečački iz srca, pitko i nimalo dosadno, čak naprotiv - fenomenalno!

Da, tri matorca pričaju, ali kako interesantno pričaju, i posle svih ovih godina. Sa istim poletom, zanosom i radoznalošću, a oči im još uvek dečački sjaje, bez obzira na godine. Oni su mladi u duši, puni pozitivnog duha, puni života, dok nas ushićeno i sanjarski zavodljivo vode kroz lavirinte svojih davno proživljenih bajki. Dok ih slušamo, prestaje nam biti važno da li je to istina, jer ovo je priča o ljubavi i muzici. Sve kroz šale opraštaju, sve su davno platili, uspehe i padove i iskupili se pred Bogom i samim sobom. Niko ih više ne mrzi, nema ljubomore ni prozivanja - sva je prašina oduvana u vetar. I mi i oni smo samo ljudi, krhki i grešni. Ako neko to zna, onda su to ova tri džentlmena. Da, tu su i neke fotke, ali fotke koje niko nikada nije video, restauriranih snimaka sa koncerata za koje ni oni sami nisu znali da postoje, i sve to traje 120 minuta koje prozuje za čas, poput neke zaboravljene igre, satkane od snova.

Beskrajno strpljivi i uporni entuzijasta, ovaj britanski režiser Bernard MacMahon, je celih pet godina proveo u potrazi za audio i video materijalima čak na tri kontinenta, da bi sproveo duboku profesionalnu analitičku studiju, koja je zadivila sva tri člana benda i dala mu blagoslov da snimi prvi i jedini autorizovani dokumentarac o njima. Prvi put sam video da u nekom biografskom filmu postoji toliko "kvaka." Prvo, gledanje ovog filma je nešto najbliže tome što ćete ikada moći da vidite i doživite - pravi perfektno digitalizovani IMAX rock koncert u bioskopu, sa grandioznim zvukom koji šeta levo-desno kroz zvučnike, da sam ostao prikovan za sedište, širom otvorenih usta.❤ "Bioskopska snaga IMAX-a uparena sa autentičnim zvukom benda, stvara impresivno i nezaboravno iskustvo gledanja, omogućavajući publici da se oseća kao da je tamo, na bini sa bendom" - rekao je reditelj Bernard MacMahon. "Simultano putovanje u prošlost kroz prve koncerte i melanholično prisećanje članova benda u sadašnjosti stvorilo je neku vrstu vremenskog iskrivljenja - kao da prisustvujete virtuelnom 50-godišnjem koncertu Led Zeppelina, ali u stvarnom sadašnjem životu sa drugim ljudskim bićima koja razmišljaju na isti način," nastavio je MacMahon. I zaista, veliki umovi razmišljaju slično, a to je tragedija svakog genija. Malo preterano? Hmmm, možda i nije. Dok gledam u plakat koji sam posud...maznuo nakon projekcije, iskreno mislim da je sudbina tako htela, jer svaki od četiri člana Zeppelina, bio je netipičan vrhunski muzičar koji nema uobičajen pristup svom instrumentu i koji je prevazišao okvire kontemporarne muzike, promenio je i unapredio za sva vremena.

Movie "Becoming Led Zeppelin" Is A Dirt’ Free Origin Story.

Robert Plant, King of Perversions, with BP Fallon & Vanessa Gilbert

"Becoming Led Zeppelin" je "okupana" priča o muzici bez skandaloznih ekscesa. MacMahon jasno implicira: "Ako snimate film o muzici, onda je muzika u glavnoj ulozi, centralni lik, a gledaoci moraju sami da razumeju šta je ta muzika za njih i koliko je značajna", kaže reditelj. Bez obzira što sam uvek bio zaljubljen u "The Doors", činjenica je, kao što sam već napisao, ali moram još jednom da istaknem, da su posle neprikosnovenih šampiona The Rolling Stonesa, Led Zeppelin bili najveći rock bend na svetu, po svim merilima, vrednovanjima, polazištima i ishodištima žanra, iako se oni nikada nisu slagali s tim.

Knjiga "Hammer Of The Gods", prvi put puštena u prodaju 1985. godine, je navodno bila jedina prava i istinita priča o bendu, iako nijedan član ove grupe nije imao nikakve veze sa knjigom. U stvari, autor, Stephen Davis, dobio je većinu informacija od nekadašnjeg menadžera benda, Richarda Colea. Nakon objavljivanja, postala je bestseler i reizdata je tri puta kao dopunjeno izdanje a 1992, pojavilo se i necenzurisano izdanje. Naslov je izveden iz stiha pesme "Immigrant Song," sa trećeg albuma Zeppelina i nije autorizovana biografija. Preživeli članovi benda - Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones - izrazili su svoje nezadovoljstvo knjigom, a muzički recenzenti su je nazvali "jednom od najozloglašenijih rock biografija ikada napisanih, a koja predstavlja katalog grešaka i izobličenja svake istine." Takođe je dovedena u pitanje tačnost mnogih (prilično ludih) priča. Film "Becoming Led Zeppelin" je upravo antiteza ovoj knjizi. Bernard MacMahon je rekao da svoj film "vidi kao niz životnih lekcija, od četiri veoma različite osobe, o tome kako ostvariti svoje snove kroz posvećenost svom zanatu, naporan rad i istrajnost." Za razliku od standardnih dokumentarnih filmova, nema priča o ozloglašenim ludorijama benda behind-the-scenes, niti bilo kakvih komentara od strane bilo koga drugog osim samih članova benda. Svako od njih govori iz svog ugla o istorijatu grupe u vidu monologa. Nema zajedničkih scena, nema dijaloga. Zato sam zahvalan što su se zvezde poklopile i što sam mogao da gledam kako Led Zeppelini postaju Led Zeppelini i uživam u njihovoj neponovljivoj muzici.

The Led Zeppelin Documentary Attempts To Show The Rock Gods As People.

❤ Drugo što mi se izuzetno dopalo u ovom filmu je pomalo subverzivna taktika koju su primenili reditelj i scenaristkinja Allison McGourty. Ideja je zaista bila sjajna. Tvorci filma su se dogovorili da neke privatne snimke pokojnog bubnjara grupe Johna Bonhama prvi put prikažu ostalim članovima benda u toku realnog vremena snimanja. Tako možemo videti Planta i John Paul Jonesa kako iznenađeno i sa nevericom gledaju u monitor ispred njih, i ne skrivaju tugu i poneku suzu. Poznato je da je John Bonham retko davao intervjue, ali kad se pojavi na starom 16mm snimku i kaže: "Hi, I am John Bonham," teško da bilo ko ne "proguta knedlu". Posebno potresen ovim snimkom bio je Robert Plant, jer Bonzo i on su bili prijatelji još iz detinjstva u West Midlandsu.

Prvi put su u ovom filmu viđeni snimci sa prve američke turneje Led Zeppelina, i restaurirani snimak sa "The Bath Festival of Blues and Progressive Music" u Engleskoj (28. 6. 1970), koji je i za Pagea i Planta bio iznenađenje, kad su ga namerno i bez njihovog znanja pustili tokom snimanja intervjua. Allison McGourty je objasnila da je htela da i članovi benda i publika u bioskopu, prvi put vide nešto i da njihova reakcija bude istinita. Dakle, realan emotivni odgovor na stimulus ili situaciju i njene posledice. "Želeli smo nešto vividno, nešto "živo" i organsko," kaže ova lukava opasnica.

Led Zeppelin on "The Bath Festival" in Shepton Mallet, England, on June 28th, 1970.

Bilo je dirljivo videti članove benda dok gledaju arhivske snimke i vide sebe kao u vremeplovu. O jednom festivalskom nastupu u San Francisku 1969, Page je rekao da je retko viđao snimke sa USA turneje, kao ni prepoznatljiv kvalitetan video zapis iz neke TV emisije, ali se seća da su svirke bile opasno dobre te godine. Ovo ga je baš iznenadilo, a MacMahon je objasnio: "Sva ta emotivna ogoljenost je za cilj imala da prikažemo Zeppeline kao obične ljude sa svim vrlinama i manama, a ne nedodirljive rock bogove, što bi publici pomoglo da se poistoveti sa njima, pokaže empatiju i saosećanje." Ceo ovaj film je jedno putovanje, sentimentalni pogled unazad i prava vizuelna i narativna sudbinska bajka o istrajnosti i veri u sebe, sa svim usponima i padovima koji nisu ugušili optimizam, entuzijazam i ljubav prema muzici kroz snažnu posvećenost, strast i inspiraciju, još od formiranja benda i njihovih prvih vežbi, do koncerata pred 70,000 ljudi koji horski pevaju sa Plantom svaki stih. Zaista mi je bilo čudno dok sam gledao film - kao da slušam stare prijatelje kako se okupljaju i pričaju o svojim danima na koledžu, oduševljenju slušanja ploča njihovih heroja, svim predrasudama i omalovažavanjima od strane kolega, prvim nastupima pred zbunjenom publikom, nemogućnosti afirmacije i teškoj golgoti odbijanja svih tvrtki da potpišu ugovor o snimanju prvog albuma. Dokumentarac zaista surovo i brutalno razotkriva legendu Led Zeppelina, ali bez mistifikacije koja ih je uvek okruživala i sputavala. Ovo je proslava njihove muzike uz ushićene, ponekad tužne i do koske iskrene komentare i setom prožeta sećanja na "Good Times" i "Bad Times," jednog benda koji je stvorio sam sebe.

John Bonham was playing a blue sparkle "Slingerland kit" for Led Zeppelin's first ever show at Teen Clubs, Gladsaxe, Denmark.

Bernard & Allison Chased John Bonham Archive Halfway Around the World...

"Koristili smo mnogo kinematografskih tehnika da vratimo gledaoce u prošlost", kaže McGourty, "I koristili smo tekstove pesama da pojačamo vizuelne doživljaje kod publike. Kada idu u Atlantic Records da potpišu ugovor za prvi album, čujemo pesmu "Your Time Is Going To Come", a kada Robert Plant priča o prvom letu u Ameriku, čujemo "Ramble On", a kada sviraju rane koncerte po Evropi i niko ih zapravo ne razume, izvode "Communication Breakdown." Bilo je tu još mnogo filmskih trikova, psihodeličnih kolaža retkih fotografija sa koncerata, snimaka iz raznih studija, privatnog materijala i TV nastupa. A sve to je perfektno upakovano, kroz sve moguće vizuelne retro efekte. U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo po prvi put videti njihove najbitnije koncertne snimke. Još od "Scandinavian Tour," gde su svirali pod imenom "The New Yardbirds," 1968, preko prvog nastupa 1969, na "Surrey University in England", prvi put pod imenom Led Zeppelin, pa sve do trijumfalnog koncerta u "Royal Albert Hallu," 1970. godine. Monologe članova benda, pratile su simbolične numere u pozadini, koje su podvlačile ono o čemu su Page, Plant i Jones govorili. Ali, nešto je falilo - Bonzo!

Bernard MacMahon je još u pregovorima za snimanje prvog autorizovanog dokumentarca odobrenog od članova grupe, uspeo da dobije potvrdu odobrenja od sva tri člana benda. Ipak, ono najbitnije, bez čega "Becoming Led Zeppelin" ne bi bio potpun, bio je glas i vizuelni snimci pokojnog bubnjara Johna Bonhama.
Robert Plant je mislio da je nemoguće snimiti dokumentarac o Zeppelinima. Ne zbog sujete ili bojazni da se razgovara o prošlosti, već zbog gorke istine da njegov najbolji prijatelj - John Bonham, pokojni virtuozni bubnjar benda, nije voleo intervjue dok je bio živ, a to je bila praksa koju je često ponavljao i ostatak grupe sve dok se nisu raspali 1980. godine. Plant je rekao MacMahonu: "Kako biste mogli da ispričate celu priču o Zeppelinima bez Bonzovih reči, ili bilo kakvih novih snimaka uopšte? Ne mislim da možete da snimite ovaj film. Od 1967 do 1968, nismo radili intervjue. Nismo snimali rane koncerte a TV nastupi su verovatno obrisani. Jednostavno nemate dovoljno materijala."

It's been nearly 44 years since John Bonham passed away. Sadly Led Zeppelin also died with his demise.

Page i John Paul Jones su pristali da učestvuju u filmu i imali su poverenje u projekat i MacMahonove rediteljske kvalitete. Trio je dao odvojene intervjue - iako "pomalo" ublažene - kako bi otkrio energiju i posvećenost muzici tih ranih godina. Ali MacMahon i njegova producentska partnerka, Allison McGourty, znali su da snimanje dokumentarca zavisi od otkrića davno izgubljene Bonhamove zaostavštine. I bila je to totalno luda potraga da se pronađe, nešto što možda uopšte ne postoji, ali je toliko značajno, da vredi preći pola sveta u potrazi. "Tražili smo i tražili i tražili“, dodao je MacMahon, "Bilo je krucijalno da se čuje Bonzov glas. "Razgovarali smo sa mnogim ljudima koje smo poznavali i onima koje nismo. Sa svakim ko je ikada imao bilo kakve veze sa bendom, i nadali se najboljem. Zatim se javio momak koji stoji iza web-sajta Led Zeppelina, i koji se, u svojoj neformalnoj ulozi arhivara, potrudio da sakupi svaku stvar koju je pronašao u vezi sa bendom. On nas je uputio u Australiju."

Taj mladi arhivar je nekako saznao da Sydneyska radio stanica 2SM poseduje arhivsku građu Johna Bonhama, ali to je bilo davno, pa više nisu čuvali snimke na trakama, a originalna traka je bila ključna za nastanak ovog dokumentarac, pa su uputili reditelja Bernarda MacMahona i scenaristkinju Allison McGourty u Nacionalnu filmsku i zvučnu arhivu Australije (NFSA), koja se nalazila u Canberri, a koja je preuzela najveći deo arhive 2SM radio stanice. "Tražili su, ali ništa nisu pronašli, rekli su da nemaju trake“, seća se MacMahon. "Pa sam pitao: Koliko nekatalogizovanih traka imate? Odgovorili su, na hiljade.“

Reditelj je ranije radio sa audiovizuelnim arhivama na projektu "American Epic“, formirajući dobar profesionalni odnos sa raznim filmskim institucijama, koji se ovaj put pretvorio u traženje usluge. "Pitao sam ih ljubazno: 'Hej, da li biste ipak mogli da pregledate trake?' I rekli su - u redu, waau, u redu im je bilo da odgledaju par hiljada traka!!!! Nisam mogao da verujem. Nekoliko meseci kasnije, oko ponoći sam dobio telefonski poziv od osobe koja je rekla: 'Otvorite svoj email', seća se MacMahon, "I tamo je bio savršen snimak Bonhamovog glasa. Naježio sam se kada sam ga čuo. Pronašli su audio trake u neobeleženoj kutiji na kojoj je pisalo "Slade“, a oni su bili britanski glam rock bend, i nikada nisam saznao otkud to unutra. NFSA su bili tako marljivi, pregledali su sve, namotavali rolne jednu za drugom i sve ih preslušali. Trebalo im je pet meseci za ovaj podvig."

MacMahon i McGourty su se potrudili da izvuku najbolji mogući zvuk sa tih traka. Sve zajedno, "Becoming Led Zeppelin" je obezbedio oko 90 minuta intervjua sa Bonhamom koje nikada niko nije čuo - uključujući i dva dodatna radio intervjua koja su otkrivena ubrzo nakon toga. Bonhamova sestra, Deborah, takođe je ovoj ekipi srdačno ustupila 16mm kućne snimke iz njihovog detinjstva, koji su beležili dirljive scene Bonza kada je imao 6 godina, kako svira svoj prvi set bubnjeva samo sa dobošem i činelom. Ovaj materijal je vodio produkciju do onoga što je postalo srce finalne verzije njihovog dokumentarca. "Na ovim trakama Bonham govori o svim članovima benda i šta oseća prema njima“, kaže MacMahon. "Uvek je iskreno komentarisao stvari o kojima ostali članovi Zeppelina nisu pričali. On je bio taj koji je otvoreno govorio o tome, kako niko nije želeo da angažuje bend u matičnoj zemlji. A na kraju filma, on gledaocima šalje poruku da su se članovi grupe međusobno jedva poznavali i u privatnom životu i na snimanjima i na koncertima, kao i da se često nisu baš najbolje slagali još od formiranja, 1968. godine. Bonzov glas sa trake kaže: "Tek ih upoznajem. Sviđa mi se John, Jimmy je jako stidljiv, a Robert je ljudina velikog srca, izuzetno ga cenim i poznajem mnogo bolje, jer smo zajedno odrastali u Midlandsu. Svi oni su bili potpuni stranci jedni prema drugima. Sve se uvek vrtelo samo oko svirki, jedino tad su bili složni."

The Untold Story of the Sound of Music

Public in the Studio - Paris TV Broadcast in 1969.

Zaista, postoje briljantni rani snimci iz francuske TV emisije, "Tous En Scene," 19. 6. 1969, gde Zeppelini sviraju najglasnije što mogu pred očigledno zbunjenom publikom u TV studiju, koju su činili uštogljeni odrasli znatiželjnici i deca sa prstima u ušima. Kasnije čujemo početak jedne od njihovih najpoznatijih pesama, "Whole Lotta Love" iz 1969. ( neverovatno zavodljiva izvedba, uz Pageov neponovljivi rif ), a u filmu možemo videti produžene snimke tog nastupa, kao i onaj famozni ranije neviđeni sa Bath Festivala iz 1970. godine, gde je sve užareno kao da bina gori, a vazduh je naelektrisan do granice eksplozije. Plant je u kitnjasto šarenoj košulji na visokim štiklama, a Page nosi šešir i otrcani kaput, kao da je sišao sa omota albuma "Aqualung" grupe Jethro Tull. Iako deluje kao klošar, Page u inat svima nosi nove blještavo bele patike. Naravno, možemo ih videti na turneji po Skandivaniji, zahvaljujući fotografu Jorgen Angelu, gde su nastupali pod imenom "The New Yardbirds", 7. Septembra 1968. godine. Dosta pesama u ovom filmu potiče sa tri "North American" turneje (1968/1969). Sirova glad, odlučnost i duboka posvećenost ovih umetnika je opipljiva dok gledamo bend kako svira srcem svoju himnu "Whole Lotta Love" na svojoj teritoriji, trijumfalnim nastupom 9. januara 1970. godine u Londonskom "Royal Albert Hallu", samo godinu dana nakon objavljivanja njihovog debi albuma. Poslednja pesma sa ovog koncerta je medley Eddie Cochranovih pesama - "C'mon Everybody/Something Else", što ima smisla s obzirom da se tu film završava. Zanimljivo da je reditelj Julien Temple, u svom pseudo-dokumentarnom filmu o Sex Pistolsima - "The Great Rock 'n' Roll Swindle" iz 1980. godine, ubacio isti Cochranov "C'mon Everybody/Something Else" medley koji peva Sid Vicious!

aleksandar-kojic2025-07-02 21:28:50