Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}
blogovi
05.11.2023.
Komentar nedelje - Children of Nature
IgaBiva
Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću.
Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!
|
Postoje samo dva muzičara u svetu popularne muzike, koja pevaju kao da im život zavisi od toga. To su Peter Hammill i David Tibet. Obojica su izdali na stotine albuma,imaju ekstremno snažno kult sledbeništvo,ali nisu popularni u svetu "normalnih" ljubitelja rock muzike. David Tibet je jedan od najobrazovanijih umetnika, vrhunske inteligencije (Thunder Perfect Mind), pesnik, kompozitor, slikar, književnik, ilustrator, performer i ko zna šta još sve. Umetničko sredstvo izraza, njegove muzike i poezije je grupa "Current 93", čiji je on jedini stalni član, a grupa je objavila oko 150 albuma! Ime je posudio iz "Theleme" Aleistera Crowleya, čijim radom je na početku karijere bio zaposednut. Moja diskofilska fanatičnost me preko Davida Tibeta dovela do Hilmar Örn Hilmarssona - islandskog paganskog synth čarobnjaka i magijskog fanatika, koji je uz Björk sarađivao sa "Current 93" na nihovom albumu "Island" iz 1991. To me opet dovelo do njegovog soundtracka za film "Born natturunnar", o kome pišem dok slušam ove ambijentalne onostrane tužne i prelepe meditativne instrumentale. Naravno, to me dovelo do ovog i svih ostalih Fridrikssonovih introspektivnih remek dela dubokog senzibiliteta sa daškom humora koji povremeno podseća na Ex-YU filmove 80-tih.
Fridrikssonov sopstveni identitet kao filmskog stvaraoca je identitet pripovedača u okviru tradicije koja seže sve do pisaca islandskih saga, pre više od hiljadu godina. Kroz njegovo šamansko ispitivanja okultnih fenomena, oficialnih sistema verovanja i tribalnih rituala, nalazimo naturalne opise divljih, pustinjskih i vulkanskih pejzaža ove "gornje zemlje".
Fridrik Thor Fridriksson, islandski je filmski reditelj i producent. Započeo svoju filmsku karijeru eksperimentalnim filmovima i dokumentarcima ranih 80-ih. Odrastao na Islandu šezdesetih godina, Fridriksson je bio pod uticajem američkih filmova Johna Forda i Nicholasa Raya, ali je njegovo divljenje Kurosawinim delima bilo od presudnog značaja za njegovu odluku da postane filmski stvaralac. Pisanjem scenarija u saradnji sa dvojicom najpriznatijih islandskih romanopisca i scenarista Einarom Mar Gudmundssonom (Children Of Nature, Angels Of The Universe, Moviedays) i Einarom Karasonom (White Whales, Devils Island, Falcons) doprinelo je da Fridriksson postane veoma priznat reditelj. Posebno je značajan snažni vizuelni stil njegovih filmova i njegov umetnički dar za stvaranje zapanjujućih filmskih slika. Njegovi filmovi kombinuju iskrivljen smisao za humor i iskrenu toplu solidarnost sa likovima.Brižljivo odabrana muzika takođe doprinosi atmosferi svih njegovih radova. Fridrikssonovi filmovi su duboko lični i imaju snažne korene u islandskoj kulturi, često prikazujući likove na raskršću tradicije i modernizma. Njegovi jedinstveni filmovi su oduševili lokalnu publiku na Islandu kao i potresno upečatljivom iskrenošću,uspeli dirnuti širi auditorijum iz različitih kulturnih sredina.
Njegov rediteljski debi bio je "Skytturnar" (Beli kitovi) iz 1987.godine,ali ovaj njegov drugi dugometražni film,o kome pišem ga svrstava među najtalentovanije svetske reditelje,što je za jednu malu naciju nosilo i veliku odgovornost. Otkako je uradio "Born Natturunnar" nije dostigao svoj artistički vrhunac, jer ono najbolje došlo je kasnije. Ipak,bio je nominovan za Oskara kao najbolji film na stranom jeziku (to je ujedno bila i prva nominacija Islanda u ovoj kategoriji,ikad).
"Deca prirode“ je naizgled bezbrižan film koji prikazuje inspirativnu sagu koja kao takva izaziva strahopoštovanje iako je jednostavna. Stari farmer Thorgeir mora da napusti svoj dom u malom islandskom selu daleko od svega urbanog.On se u tišini oprašta od farme kojoj je posvetio život dok se sprema da se preseli sa svojom ćerkom u Reykjavik. Dočekavši izrazito hladan prijem od strane kćerkine porodice, odmah biva odveden u starački dom. Tamo neočekivano ponovo susreće svoju staru ljubav iz detinjstva,79-godišnju Stellu. Ona neprestano govori kako odbija da umre u "ovoj deponiji smeća na jugu“. Iako se njihova ljubav ponovo rasplamsava ("Sometimes a first love becomes a last love"), oboje su prisiljeni da žive u domu kao da su u zatvoru. Thorgeir ubrzo postaje nesrećan što je zarobljen tamo i zajedno sa Stellom krade džip.Oni kreću na avanturističko putovanje, nazad svojim korenima, nazad tamo gde su nekad bili "deca prirode".Kupuju moderne bele patike i ludiraju se kao tinejdžeri. Zajedno odlaze u Stellin stari zavičaj na severozapadu Islanda. Policija kreće u potragu za njima da bi ih vratila u dom za penzionere.Kao što je napisano u opisu filma,ovo je drama koja nas pita: koliko je bitno živeti dug život ako moraš da ostaviš sve što za tebe ima vrednost?
Potresan, elegičan i pomalo magično-realistički portret onoga šta (i ko) je izgubljen u težnji Islanda ka modernizaciji. The modern godfather of Icelandic cinema - Fridrik Thor Fridriksson snimio je nešto veće od klasične drame o prolaznoj prirodi života ili sukobu generacija. Ovo je pravi test za gledaoce, za humanost i saosećanje, ljubav prema bliskoj porodici i rodnom kraju, poštovanje i sposobnost da se ceni sećanje koje se prenosi sa generacije na generaciju. Beskrajno dirljivi stariji likovi, koje tumače Gísli Halldórsson i Sigríður Hagalín, odlučuju da izaberu slobodu i put ka carstvu prirode kao svoju poslednju želju, a ne "srećnu” starost u staračkom domu. Na putu ih čekaju duhovi iz prošlosti, dugo očekivani susreti, neprobojna magla, visoke crne stene i morske sirene iz drevnih legendi.Uz lagani dodir kompozitora Hilmara Örn Hilmarssona koji svira na najličnijim i najprodornijim žicama naše duše, magični realizam se pokazuje u svoj svojoj severnjačkoj veličanstvenosti.
Film se dotiče efekta urbanizacije i stvarnog života ukradenog od majke prirode, a odnos između Thorgeira i Stelle je snimljen na izuzetno lep način. Priča, muzika, fotografija, režija i, rizikujem da kažem, skoro savršene izvedbe kombinuju se da bi napravili upečatljiv,gotovo surealno revolucionaran film.Ovde glavni kontrast nije u naraciji već u onome što naše oko vidi i to je esencija koja čini da ovaj film funkcioniše ne samo na Islandu već i širom sveta. Prvih 20 minuta filma nema izgovorenih reči i do tada gledaocu nije bitno da li je film na islandskom ili na engleskom ili bilo kom drugom jeziku. Ovo delo jasno pokazuje da ne morate biti 20 godina zaljubljeni a biti srećni.Dok Thorgeir i Stella leže na travi,kao nekad kad su bili mladi,razgovaraju: "Divno mesto da malo prilegnemo i da se odmorimo.Pitam se, da li je ovo isti onaj mesec koji nas je obasjavao i u ono vreme?"
Nije slučajnost da se Fridriksson pojavljuje u dokumentarcu "I Am Curious, Film" Stiga Björkmana iz 1995.godine. Jer svako ko želi brzi uvid u skandinavsku kinematografiju ili stimulativni pregled skandinavske kinematografije smatraće da je to veoma zavodljiva inicijacija i prelepa rekapitulizacija sanjivog šarma nordijskog filmskog stvaralaštva.
Samouki svojeglavi heroj Fridrik Thor Fridriksson snimio je višeslojnu vizionarku dramu koja ima offbeat kvalitet iz snova, učvršćen sa samo nekoliko štedljivo korišćenih dodira otvorenog eteričnog realizma. Čak i kada se radnja pokrene (relativno govoreći) postoji neka smirenost u njoj. Sve je divno snimljeno i ubedljivo u svojoj jednostavnosti. Ovaj film je lep protivotrov većini holivudskih filmova a zvezde su uvrnuti starci još uvek žedni vrele krvi. Tempo filma je spor i ima dosta psihodeličnih elemenata kao i doziranog humora. Takođe, fascinantna je surealna fotografija Ari Kristinsson i bajkovito toplo prikazuje ledeni Island. Nakon što sam pogledao ovaj film, stekao sam utisak da je Island zaista čudnovato i vanvremensko mesto.
Sve u svemu, ovo je Fridrikssonova "Magical Mystery Tour" gde se duh Bergmana fiktivno pojavljuje, kao da plete mnoge zamršene niti nordijske kinematografije svom svojom magijom i genijalnošću. Ovaj film nam takođe govori kako su neki ljudi jednostavno deca prirode, rođeni naturalno. Za njih je smrt na rodnoj grudi blagoslov a ne strah. Da bi prizvali lepotu u svoj raj, čak se kaže da su i anđeli sišli sa neba i rekli im - Ništa se ne plašite!
Ono što me najviše oduševilo je moćna završna scena,kada Thorgeir kleči na kolenima na samrti (ali na svojoj zemji),pojavljuje se Bruno Ganz kao anđeo Damiel u svom crnom kaputu,baš kao što je izgledao u Wendersovom "Nebu nad Berlinom" i spusti svoju ruku na Thorgeirovo rame.
|
- Komentari (1)
Za komentarisanje morate biti prijavljeni!
member
19.02.2024. 09:06
Nikada nije kasno da se pročita dobar prikaz nekog svevremenog umetničkog dela. Pogotovu od osobe koja takođe ceni rad grupe Van der Graaf Generator, Hvala!