Becky - Sve to pomalo nema smisla...

Becky je horor-triler koji se lako gleda. Priča prilično stara - porodicu na idiličnom imanju terorišu nezvani gosti. Ovoga puta to su neonacisti upravo pobegli iz obližnjeg zatvora. U potrazi za mističnim ključem, sakrivenim baš na porodičnom imanju. Taj ključ bi trebalo i da jeste ključ svega, ali - SPOJLER - šta on, zapravo, otključava uopšte i ne saznajemo. A, Beki je drčna tinejdžerica od 13 godina, koja mrzi ceo svet dok pati za preminulom majkom. Otac ih je napustio i sad ima novu ljubu, sve sa njenim sinom. Njih četvoro - Beki, ćale, ćaletova švalerka i njen sin, sa dva Bekina kučeta, okupljaju se u pomenutoj vikendici, ne bi li ćale nekako uspostavio vezu između prethodnog života (Beki) i novog (sa Kajlom i malenim Tajom). Pri tom, ne znam da li ima neke važnosti, ali ćaletova nova ljubav i njen sin su crne puti, Beki i ćale su belci, a zli intruderi su istetovirani nacisti-bilderi...

I, sve bi donekle i moglo da bude podnošljivo, da ne bi pomenutog misterioznog ključa. Kao da je neki namerno isekao kadrove s objašnjenjem čemu on uopšte služi i zašto ga je debeli nacista uopšte sakrio u letnjikovac nedužne američke porodice. A, ne bih rekao da je to baš tako. Ozbiljan minus na račun dvojca koji je ovo režirao, a to su Jonathan Milott i Cary Murnion (njihovi zajendički prethodni poduhvati bili su Bushwick i Cooties). Džon Ford, kultni vesternski reditelj, jednom je rekao - "Ako imaš pušku na zidu, ona mora bar jednom da opali tokom filma!". Ovde imamo ključ oko koga se glavni zaplet vrti, ali niko nam nije rekao niti njegov background, niti bar nagovestio kakvu tajnu otključava. Možda on i jeste neka stara Hitlerova relikvija, koja bi svedočila o nekakvoj "superiornosti arijevske rase", ali ni to nije čak ni nagovešteno. Pa, šta je onda, dođavola???

Osim ove "scenarističke nelogične površnosti", Becky je ostvarenje koje može da privuče ljubitelje žanra "presvučeni Rambo". Možda preterujem, ali suviše krvavih scena, i uplitanja jedne 13-godišnje devojčice kao direktnog izvršioca istih, nije baš ni ispravno po pitanju moralnosti vaspitno-obrazovnog postupka autora ovog filma. Dobro, ima onih koji vole i ovakve stvari, mada mi se čini da je postupak Home Alone nekako mnogo konstruktivniji pristup fenomenologiji osvete koju sprovodi nedužno dete, nego ova "krvava bajka" koja bi, sasvim sigurno, morala da ostavi psihološke posledice po Beki kad poraste. Zato, očekujem da u eventualnom "Beki 2" ona bude nešto poput Fredija Krugera, ili tako nekog manijaka. Naravno, ni ostali "junaci" ovog filma ne mogu se podičiti da su njihovi likovi iole psihološki iznijansirani, ali to nije mnogo ni bitno, jer se ionako neće pojaviti u novom nastavku.

Da li gledati? Ako volite šikljanje krvi i vađenje očiju, ako zažmurite na sve one "anomalije" koje sam pobrojao, može da prođe. Ako ste za nasilje na sličnu temu, ali koje, ipak, ima nekog smisla, pogledajte, recimo Funny Games koje je pre više od deceniju snimio Michael Haneke.  

Žao mi je Beki, ne vrediš baš toliko...