Ten Canoes

31.07.2017. 14:58

Još jedan tipični film atipičnog (može i obrnuto) Rolf de Heera, meni drag jer konačno ne prikazuje Aboridžine kao žrtve (što svakako jesu) doseljenika i austalijske vlade, čime se delom zapravo samo nastavlja ne odveć pravedna slika ovog specifičnog naroda, već ovde imamo uglavnom interesantan uvid u njihovu kulturu, tradiciju i običaje, ljubavi i tuge, plemensku/društvenu dinamiku, folklor...sve to pričano u vremenu pre nego što je doseljenička noga kročila na ovaj veličanstveni, australijski kontinent.


David Gulpili nam započinje priču o priči...o tipičnom pohodu muškog dela plemena na guščija jaja, zahtevnu ritualnu rabotu pri kojoj muškarci zajedno provode nekoliko dana, u početku u pažljivoj izgradnji kanua koji će ih potom nositi u dublje močvarne vode iz kojih se love guske i kupe njihova, je li, jaja. No, prava priča je ona koju plemenski stariji brat priča svom mlađem plemenskom bratu, koji je zaljubljen u najmlađu ženu prvopomenutog...a ta priča se odvija u još starija vremena, 1000 godina unazad i upravo je parabola o ljubavi, ljudskosti, plemenskim precima koji su takođe imali razdora zbog ljubavi, koja je vodila u tragediju...

Možda zvuči komplikovano, no ovo je zbilja krajnje jednostavna priča (pričE, ako hoćete), sve ide pitko, polagano nas uvodeći u čitav jedan plemenski mikro-svet, bojeći film svim emocionalnim bojama. Topao je, vedar, zabavan, uz to sve i iskren pogled na zapostavljeni, prigušeni drevni narod sa bogatom tradicijom, uz sve njihove specifičnosti sa ipak itekako univerzalnom, ljudskom pričom, tipično bogatom prelepim bojama australijske divljine izgubljene u vremenu. Poetičan i lep film. Privilegija je slušati Gulpilijev glas, bez preterivanja sam se osećao kao još jedan od plemenskih momaka kraj logorske vatre, opčinjen drevnim mitom o ljudskosti. puppet_master2017-07-31 14:59:49