Shoot the MoonPogledaj trailer!

Film

drama (1982)

Shoot the Moon

Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

Ocena korisnika
Odlično!
6,889%
Shoot the Moon

Naslov:

Shoot the Moon

Godina:

1982

Žanr:

drama

Trajanje:

124 min

Režija:

Alan Parker

Scenario:

Bo Goldman


Glavne uloge:


Karen Allen
  >  Sandy
Diane Keaton
  >  Faith Dunlap
Peter Weller
  >  Frank Henderson
Albert Finney
  >  George Dunlap
Tina Yothers
  >  Molly Dunlap
Michael Alldredge
  >  Officer Knudson
Robert Costanzo
  >  Leo Spinelli
James Cranna
  >  Harold
Lou Cutell
  >  Willard
Leora Dana
  >  Charlotte DeVoe
Viveka Davis
  >  Jill Dunlap
Nancy Fish
  >  Joanne
Tracey Gold
  >  Marianne Dunlap
Dana Hill
  >  Sherry Dunlap
Kenneth Kimmins
  >  Maitre D'
David Landsberg
  >  Scott Gruber
David Landsberg
  >  Scott Gruber
Irving Metzman
  >  Howard Katz
George Murdock
  >  French DeVoe

Opis:


A mother of four is abandoned by her husband for a younger woman. Husband, wife and children struggle to survive the seemingly inevitable divorce.
  • Pogledajte slične sadržaje
  • Komentari (5)
  • Personal Best

    Personal Best (1982)

    drama, sportski

    The intertwined lives and loves of three highly-ranked athletes striving for the national team; Chris bounces between the beds of male coach Terry and her female friend, competitor, and role model...
  • Come See the Paradise

    Come See the Paradise (1990)

    drama, ljubavni, ratni

    Nakon što u znak borbe za radnička prava u njujorškom kinu 1936. s trojicom kolega podmetne požar, sindikalni aktivist Jack McGurn (D. Quaid) odluči preseliti se u Los Angeles i tamo potražiti novi...
  • I Will... I Will... For Now

    I Will... I Will... For Now (1976)

    komedija, ljubavni

    Elliott Gould and Diane Keaton take out a lease on love with an option to buy in this glossy romantic comedy costarring Paul Sorvino, Victoria Principal and Candy Clark. Unhappily divorced after 10...
  • The Road to Wellville

    The Road to Wellville (1994)

    drama, komedija

    Elinor (Bridžit Fonda) i Vilijam (Metju Broderik) su mladi bračni par koji pati od raznih duševnih i telesnih oboljenja. Dok duševne više more Elinor, telesne muče Vilijama pa stoga oni odluče da na...

Za komentarisanje morate biti prijavljeni!

  • aleksandar-kojic
    Active member
    29.12.2023. 18:22
    SHOOT.jpg
  • aleksandar-kojic
    Active member
    17.12.2023. 22:18
    U jednom potpuno neobaveznom razgovoru sa drugarom o Bergmanu, Felliniju, Godardu i Melvillu i literalnim delima po kojima su snimani neki od njihovih filmova,nekako smo preko knjige Williama Hjortsberga došli do filma "Angel Heart" Alana Parkera.Naravno,Parker nije ni blizu svih ovih velikana,ali smo počeli nabrajati njegove filmove.Sve smo ih gledali po više puta i došli do zbunjujućeg faktuma da su svi Parkerovi filmovi izvanredni, još od "Bugsy Malone" iz 1976, pa do "The Life of David Gale" iz 2003.Posle trećeg piva "iskrenosti",pokušali smo da se setimo bar jednog reditelja sa početka 70-tih,pa do kraja 90-tih koji je snimio 15 fenomenalnih filmova,a da je svaki od njih potpuno različit,specifičan,poseban i žanrovski drugačiji jedan od drugog.Nismo uspeli naći nikoga.Nikoga ko je tako studiozno atipičan,široko obrazovan,veoma visokih kriterijuma i tako pažljiv pri odabiru adaptacija romana i scenarija po kojima je snimao svoje dijametralno suprotne (jedne prema drugima) filmove.Teško je porediti njegova ostvarenja jer su ona u skupoj neotpakovanoj bombonjeri,gde je svaka bonbona različitog ukusa,a mi samo trebamo da je otvorimo.Neupućenom gledaocu bi sve to delovalo kao 15 filmova različitih režisera,ali Parkerov snažni zlatni pečat nije nikad bio od rastopljenog voska,on je verodostojni tajni dokument jednog od najvećih umetnika "svetla u tami".

    Nije slučajno postao Sir Alan Parker. 2002.godine imenovan je titulom "Commander of the Order of the British Empire" za svoje zasluge britanskoj filmskoj industriji i proglašen je vitezom.Godine 2013. dobio je nagradu Akademije BAFTA, najveću čast koju britanska filmska akademija može dodeliti jednom filmskom stvaraocu.Njegovi filmovi osvojili su devetnaest nagrada BAFTA, deset Zlatnih globusa i šest Oskara.Alan Parker je preminuo 2020.godine i kao režiser,ostat će upamćen po nekoliko jako dobrih filmova, i po nekoliko još boljih filmova.Za jednog režisera, karijera mu je bila duga i plodonosna: nešto više od trideset godina. Za to vreme stigao je delovati u tri kinematografije: britanskoj, američkoj i irskoj. Okušao se u svoj sili svih potpuno raznovrsnih žanrova, te potpisao neke od najomiljenijih filmskih hitova i najboljih filmskih ostvarenja s kraja 20. veka.

    Kritika ga nikad nije naročito volela i svašta mu je pripisivala.Na primer: "Bespotreban film Alana Parkera koji je prethodno snimio sve one odvratne bljuzgarije", Ili "Mračna drama bračnog kolapsa koja se naizmenično pokazuje uznemirujućom i iritantnom." Sve te loše kritike mi nisu u potpunosti jasne,ali britanski filmski kritičar Geoff Andrew opisao je Parkera kao "pripovedača prirode“ koji je svoju poruku preneo koristeći dramatično osvetljenje, živopisne karakterizacije i scene nasilnih sukoba koje redovno prekidaju sekvence ekspozivnih dijaloga uz stalnu simpatiju prema autsajderima.Parker je bio rođeni liberal sa oštrim osećajem za nepravdu,i od toga nikad nije odstupio.Postoji rečenica u njegovom filmu "Fame" koja glasi: "Nijedan pravi umetnik ne bi trebalo da se plaši onoga što drugi ljudi misle o njegovom radu. Naravno, uz taj filmaški posao dolazi i obavezna pita sa kremom bačena u facu.“ Zanjimljivo je što je "Shoot the Moon" dobio izuzetno pozitivne kritike.Mnogi novinari koji su odbacivali Parkerove prethodne filmove, pohvalili su baš "Shoot the Moon" kao njegov najbolji rediteljski rad.Roger Ebert je cenio Parkera, rekavši: "Uprkos svim svojim manama, uprkos svim prazninama,"Shoot the Moon" sadrži sirovu emocionalnu snagu kakvu retko viđamo u američkim dramama." Većina reditelja složila bi se da koliko god da smo spremni na kritiku, uvek je bolje kada neko kaže nešto lepo. Nažalost, barem za "Shoot the Moon", preovladala je još jedna istina: dobre kritike su malo značile na blagajnama. Parker je zaista često imao velike finansijske probleme,pa je neke od svojih filmova sam finansirao,uz veliki rizik.Uvek je insistirao da dotera do kraja sve što bi započeo,bez obzira na posledice.Bio je zadrti tvrdoglavi stoik, postojan u životnim iskušenjima i nedaćama.Negde sam pročitao komentar iz nekih novina:"Kada bi dali Alanu Parkeru da režira telefonski imenik,on bi tio uradio perfektno."
     
    Kao što sam već napisao - kritika ga nikada nije volela. No, Alana Parkera je volela publika! Različitost njegovog rada me ponekad zaprepašćuje. On može s lakoćom da pređe sa "Evite" (istorijskog i političkog mjuzikla) do "Angela's Ashes" (epske hronike fatalističkog irskog humora,sa čudno poniznim katolicizmom).Takođe, može da snimi "Birdy" (surealnu dramu o mentalnoj nestabilnosti i bolesnoj opsednutosti) kao i "Bugsy Malone" (šarmantnu gangstersku bizarnu komediju u kojoj gangstere glume samo deca).U svim tim ostvarenjima,filmski elementi su suprotstavljeni i kontradiktorni sami sebi.Ostaje nam samo da kažemo - Kada Parker započne neki projekat, to mora biti nešto ozbiljno interesantno,uvrnutog fokusa i potpuno van svake predvidljivosti. Često je isticao: "Ja jednostavno ne mogu da napravim film koji nije kontroverzan.“ Parker nije bio “autor” na način ultimativnog traktata francuske autorske teorije. Bio je dopadljivi, znatiželjni "svaštar" kojem su filmovi imali sve osobine osim jedne - Nikad nisu bili bezbojni i bledi. Uvek su pobeđivali,punili bioskope a publika ih je obožavala.Kad je u pitanju "zakon publike" - sve kritike padaju u vodu kroz koju je subverzivno znalački vešto plivao. Parker je često govorio o intuiciji i slučajnostima koje igraju važnu ulogu u režiji: "Čini mi se da je posao reditelja da traži i kopa svuda gde god da je magija u bilo kojoj sceni,a skoro nikad to nije tamo gde mislite da jeste.Često su slike u tvojoj glavi bolje od onoga što snimiš“, dodao je on. "Ponekad filmovi nisu ni blizu tako dobri kao ono što se dešava pred vašim očima dok ih snimate."

    Alan Parker,tvorac slavnih filmova,ali u vreme smrti ,uveliko zaboravljen, s obzirom na to da je poslednje dve decenije života tavorio rediteljski neaktivan. No, u periodu pre toga - 80-ih i 90-ih, Parker je bio sve, samo ne neaktivan: bio je i istaknuti holivudski režiser i najveći britanski hitmejker, pa čak i administrator koji je reformisao britanski film.Bio je reditelj koji nije imao prepoznatljiv STIL nego STILOVE; skakao je iz žanra u žanr, a u većini onoga u čemu bi se okušao, stvarao je neverovatno snažna i nezaboravna dela. Njegove filmove ponekad nije bilo lako gledati jer se bavio teškim temama, od boravka u turskom zatvoru preko raspada familija, surovo prikazanog naturalizma, psihodeličnih rock fantazija, osuda elitnog establišmenta do traumi iz Vijetnama, ali je znao biti istovremeno lepršav i užasavajuće mračan. Bio je mnogo toga, ali je pre svega bio sjajan reditelj.Njegov provokativni, bizarni, intrigantni i opskurni stil uvek je dramatično izazivao pompu u javnosti. Sjajan, raskošan i glamurozno svečan, često je znao biti pretenciozno megalomanski nastrojen čudak.Bio je poznat po korišćenju širokog spektra filmskih stilova i radu u različitim žanrovima. Režirao je mjuzikle, uključujući "Bugsy Malone" (1976), "Fame" (1980), "Pink Floyd - The Wall" (1982), "The Commitments" (1991) i "Evita" (1996); drame po istinitim pričama, uključujući "Midnight Express" (1978), "Mississippi Burning" (1988), "Come See the Paradise" (1990) i "Angela's Ashes" (1999); porodične drame, uključujući "Shoot the Moon" (1982), i trilere uključujući "Angel Heart" (1987) i "The Life of David Gale" (2003).

    Parker je bio dete iz ruševina: rođen je usred rata u londonskoj četvrti Islington.Kao bistro dete, dobio je priliku da studira, ali pragmatičnog klinca iz radničke klase željnog svega što nije mogao da si priušti, privlačilo je novac, zaraditi svoj novac i to odmah. Doneo je odluku koja će mu bitno odrediti život: zaposlio se u marketinškoj agenciji, isprva kao copywriter, a potom kao režiser reklama. U istoj agenciji, upoznat će još jednog kolegu, režisera reklama koji će kasnije postati izuzetno slavan: Ridleyja Scotta. Dva režisera bili su i kolege i rivali, ali i potpuno različiti. "Ako je u scenariju pisalo: lepotica hoda plažom u Barbadosu - to je radio Ridley. Ako je pisalo: debela obitelj u kuhinji u Shepherd’s Bushu - to sam radio ja”, jetko je kasnije komentarisao Parker. Do tridesete godine života, režira reklame i povremeno piše scenarije. U dugometražni film uspeva uskočiti tek kad 1976. snimi “Bugsy Malone”, parafrazu gangsterskih filmova 30-ih s decom u svim glavnim ulogama koji umesto metaka ispaljuju šlag. “Bugsy Malone” je euforično primljen u Cannesu, nominovan za Oscare, i Zlatni globus, no možda najveća pohvala filmu je što se pretvorio u kulturnu referencu mnogih kasnije snimljenih ostvarenja raznih režisera, samo s pravim puškama. Nakon desetak godina snimanja reklama, od kojih su mnoge dobile nagrade za kreativnost, počeo je da piše scenarije i režira filmove.Kako sam kaže: "Gledajući unazad, dolazio sam iz generacije filmskih stvaralaca koji nisu mogli da počnu nigde drugo osim u reklama, jer u to vreme nismo imali filmsku industriju u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ljudi poput Ridley Scotta, Tony Scotta, Adrian Lynea i Hugh Hudsona snimali su reklame,koje su se u to vreme pokazale kao finansijski veoma važne.Nismo voleli da ih radimo,ali šta smo drugo mogli?"

    “Bugsy Malone” je Parkera pretvorio u hitmejkera - no, paradoksalno, on sam taj film nije voleo i o njemu je govorio podcenjivački. Ali,baš taj hit mu je omogućio da snimi film koji će zaista reprezentovati ono što je kao reditelj oduvek želeo raditi. Snima fenomenalni i voljeni “Midnight Express” i nakon ta dva hita, Parker postaje traženi režiser koji hrli iz projekta u projekt.
    Radi u tom periodu svašta, menja žanrove i teme, no stil mu je uvek jedinstveno pompezan - maksimalistički, video-spotovski i vizuelno glamurozano raskošan. To je bilo u skladu s modom francuskog filmskog pokreta “Cinéma du look” i postmodernizma 80-ih - no, kritika to nije volela, pa Parkeru često prišivala reputaciju režisera-dekorativca, praznog svaštarskog cirkuskog šminkera i ko zna šta već još. Parker je snimio "Ponoćni ekspres" kako bi uradio nešto radikalno drugačije od “Bugsy Malonea”, što bi proširilo njegov stil filmskog stvaraoca.Scenario je napisao Oliver Stone i to mu je doneo prvog Oskara. Muziku je komponovao Giorgio Moroder, koji je takođe nagrađen svojim prvim Oskarom za film.Parker je tada postao "prvorazredni reditelj”, a uspeh tog filma mu je odvezao ruke i dao slobodu da od tada režira filmove po sopstvenom izboru.

    Sledeći njegov film bio je "Shoot the Moon" (1982), priča o raskidu braka koji se dešava u severnoj Kaliforniji. Parker ga je nazvao "prvim filmom za odrasle koji sam snimio”. Ponovo je odabrao da režira temu koja je izrazito drugačija od njegovog prethodnog filma, objašnjavajući to kao: "Zaista se trudim da uvek radim drugačiji posao. Mislim da me to čini kreativno svežijim.“ Opisao je tematiku kao film o "dvoje ljudi koji ne mogu da žive zajedno, ali koji takođe ne mogu da se razdvoje jedno od drugog" ("I can't live with or without you" pevao je Bono). Priča o nestajućoj ljubavi, besmislenom besu i neizbežnoj zbunjujućoj izdaji u očima njihove dece. Bio je to film najviše potcenjen u celom njegovom opusu - zapostavljen, zanemaren i vrlo diskutabilan po mnogo čemu.Upravo zbog toga pišem baš o njemu. Film je imao bolan i lični značaj za Parkera, koji je rekao da je bio primoran da preispita svoj brak: "Bilo je to bolno snimanje za mene, jer je u njemu bilo mnogo odjeka mog ličnog života. Radilo se o raspadu braka, a deca u priči bila su prilično bliska mojoj sopstvenoj deci po godinama. "Shoot the Moon" je bio veoma, veoma blizak mom sopstvenom životu.“ Proveo je dane i dane sa piscem Boom Goldmanom na razvijanju realistične priče i navodi da je njegov brak kao ishod rada na tom filmu postao "beskrajno jači“. Parker je izjavio u to vreme: "Shoot the Moon" je bio najličniji film koji sam ikada snimio i katarzično iskustvo za mene. Zanimljivo je da je uglavnom bio veoma ugodan s obzirom na sav bol koji vidite na bioskopskom platnu i moj lični porodični sunovrat. Pretpostavljam, zbog boravka u tako lepom i prijatnom okruženju, u brdima severne Kalifornije."

    Naziv "Pucaj u mesec" odnosi se na potez koji se može napraviti u kartaškoj igri u kojoj se rizičnom strategijom postizanja što manjeg rezultata, može postići najveći mogući ishod. Ovaj opis simbolizuje događaje koji se dešavaju dok se priča odvija. Parker je režirao jedan od emotivno najpotresnijih filmova o realnoj istinskoj ljudskoj reakciji na bračnu krizu ikad snimljenih. Uz prelepo napisan scenario, sjajnog dramaturga Bo Goldmana poznatog po scenarijima za "One Flew Over the Cuckoo's Nest" (1975) i "Scent of a Woman" (1992),i dobro odmerene performanse opasne glumačke ekipe: Albert Finney, Diane Keaton, Karen Allen, Peter Weller, i Dana Hill. Goldman je počeo da piše scenario 1971.godine crpeći inspiraciju iz svojih susreta sa disfunkcionalnim parovima. Metro-Goldwin-Mayer je obezbedio budžet od 12 miliona dolara!

    Film počinje tako što George Dunlap (Albert Finney) i njegova supruga Faith (Diane Keaton) prisustvuju večeri za dodelu nagrada. Od samog početka je jasno da je brak u nevolji. George je sarkastičan u komentarima na svoju ženu, dok je Faith distancirana i zaokupljena ličnim problemima. Već prve scene, koje su dve glavne uloge sjajno odigrale, prikazuju par koji se lažno trudi da pokaže pred svojom decom i kolegama kako je sve u najboljem redu,i prikrije da je kraj njihovog braka blizu. Kada se otkrije da George ima aferu sa drugom ženom, niz događaja koji je usledio prikazuju potpuni slom u porodičnoj zajednici sa svakim članom porodice koji drugačije reaguje na ovu dramu. Neću vam dalje prepričavati sinopsis već samo bitne fragmente - "I Can't Tell You Why"

    Neverovatno je dirljiva scena u kojoj se Diane Keaton kupa u kadi i svojim izrazima lica uspeva da prikaže bar desetak različitih emocija. Možda je još moćnija scena u kojoj se George nenajavljeno vraća u porodičnu kuću da bi svojoj najstarijoj ćerki poklonio rođendanski poklon, samo da ne bi bio izopšten iz porodice čiji je još uvek deo,i da ne bi bio tretiran kao neželjeni autsajder. To je sekvenca sa likovima koji pokazuju očajne i sirove emocije potpuno bez sentimenta, dok težina onoga što je George uradio postaje mučno očigledna.Finney i Keaton su ovde na vrhuncu svog zadatka, kao i mlada Dana Hill (kćerka) čije su scene sa ocem srceparajuće. Peter Weller takođe blista svojim suptilnim nastupom kao novi čovek u Faithinom životu.

    Talentovana Karen Allen (koja glumi Georgeovu ljubavnicu) igra najjaču žensku ulogu perfektno.Mračni ton ostatka filma nastavlja ovu potresnu dramu kolapsa kao opomenu o tome kako neke odluke imaju tragične posledice po druge i kako ponekad shvatite šta vas je održavalo u životu, tek kada to izgubite.Neke gorke ali blago komične scene verovatno su dodate da bi publici dale malo olakšanja posle puna dva sata depresije. Činilo se da su ova dva filmska stvaraoca Goldman i Parker "išli" na "Hollywood" sa završetkom koji se čini neskladnim sa ostatkom priče.To je moja mala zamerka.

    Kada je došlo vreme za Oskara 1982. godine, "Shoot the Moon" je ignorisan. Depresivna priča filma svakako nije bila u skladu sa glavnim tokovima tog velikog dana dodele, ali je možda važniji faktor bio to što je Robert Redford sa svojim "Običnim ljudima“ već 1980, pokrio priču o raspadu porodice u komadiće, a akademija mu je odala gromoglasno priznanje. Verovatno je postojalo oklevanje akademskih glasača da tako brzo prepoznaju sličan film na hmmm "isti način". Nisu razumeli suptilnost koja nadmašuje nasilne emocije.Možda je sama poenta bila previše snažna i realna ili je intenzitet emocionalnog nagomilavanja bio na ivici eksplozije,ali nikad nije eksplodirao,samo je krvario kao otvorena ubodna rana.Sepsa je bila na pomolu za blaziranu akademiju.

    Ovaj film je izgubljeni dragulj.Prelep i sjajno snimljen,zaslužio je više pažnje nego što je dobio. Ponekad tužan i dirljiv ali visceralno realističan i vrhunski odglumljen nije bio lak zalogaj. Mislim da je mnogo bolji od mnogih filmova sa kojima ga porede,uključujući i "Ordinary People." Iako možda nije pravilno prepoznat, to ne znači da nije dobar. Pre bih rekao da je ovo čudan film... jedan od onih neobičnih (mislim to na dobar način), filmova iz perioda ranih 80-ih koji su pali na blagajnama, a zatim skoro potpuno nestali iz javne svesti. Ponekad ga je bolno gledati ali je brutalno životno iskren i istinit.Sve ovde je više kolekcija scena nego koherentna celina, što nije nužno loša stvar... ali ciljna publika ovde je nejasna.Da li je to namerno urađeno tako? Poznavajući opus Alana Parkera, rekao bih - da! 

    Post-vijetnamski optimizam zahvatio je Ameriku krajem 70-ih i početkom 80-ih; filmski stvaraoci su počeli da se fokusiraju na roditelje i njihovu decu umesto na pobunjenike i kontrakulturu. Tako smo imali "Kramer vs. Kramer"(1979), "Ordinary People"(1980), "On Golden Pond"(1981) i "Terms of Endearment"(1983). "Shoot the Moon" se možda izgubio u mešavini svega toga i šteta je: jer nudi scene i performanse koje, po meni, daleko nadmašuju pomenute filmove. Nije pomeo nagrade niti uspeo na blagajnama, ali to ponekad i nije tako loše. Film, skoro dokumentarno pokazuje efekat na porodičnu zajednicu kada ljubav između roditelja izbledi. Ovde nema puno smeha i laži, a film se ne gradi na uobičajeni način holivudskog porodičnog filma: kreće se sporo i briljira sa nekoliko (već pomenutih) pojedinačnih sekvenci koje su kolažno bolje i od samog filma u celini (puna dva sata).

    Izuzetno je realističan rediteljski pristup ovom delu Alana Parkera. Porodična scenska tragedija Bo Goldmana preneta u bioskop.Majstorsko ukrštanje patologija, nasilja i zlostavljanja maestralno i hrabro je izneta na ekran. Naracija odlično pokazuje stalne komunikacijske lomove i neuspehe. Potpuno pomračenje bezdušnih! Intenzivan u sekvencama, ali spor da bi nas što duže zlostavljao i mučio natenane. Jedan od najmoćnijih i najistinitijih filmova koje sam ikada gledao.Volim Diane Keaton još od "Annie Hall" a ovo je jedna od njenih najvećih uloga, jer je bukvalno glumila sebe, bar kako je ja zamišljam u stvarnom životu. Svo četvoro dece su sjajno glumila, a prikazane emocije su intenzivne i tipične za situaciju viđenu iz njihovog nimalo naivnog ugla. Nekako osećam da je OVO film koji svaki bračni par MORA da odgleda. U doba kada je razvod tako čest i naizgled tako lak, "Shoot The Moon" pokazuje koliko razvod zaista može biti traumatičan i obično jeste takav! Toliko je kontradiktornih konfuznih emocija i teških reći između dvoje ljudi koji se i dalje vole. Čak i ako je došlo do afere, brak može opstati i dvoje ljudi mogu postati jači u njemu.Brak može postati mnogo bolji i istinitiji. Deci će biti od koristi da vide kako njihovi roditelji mogu da prevaziđu svoje probleme i izađu na sunčaniju stranu ulice, te da unesu nesklad u sklad…Nemir u mir…Valjda smo rođeni da budemo srećni, ispunjeni i da spoznamo svoju stvarnu svrhu i ponovo otkrijemo strast! Život je više od pukog ostatka prošlosti.Mislim da je to esencija onoga što je Parker hteo da nam ubaci u glavu i da ta poruka odzvanja u našim umovima danima i danima...

    Diane Keaton i Albert Finney su izvanredni ovde: Keaton je prvi put pokazala znake jakih dramatičnih poteza u ranijim filmovima,ali su oni bili samo zagrevanje za njen krunski rad u ovom filmu i u "Reds" (1981). U njenoj najsnažnijoj sceni u kadi - sama, ona podiže pogled i tiho pevuši "Ako sam pala" ("If I Fell" Beatlesa) dok joj je lice preplavila bujica emocija - Faithin bes i ranjivost su tako lepo prikazani na tako jednostavan način; većina glumaca bi "pala" ovde, a Keaton samo diše i dozvoljava da se pad dogodi. Diane Keaton nikada nije pokazala toliko dubine kao ovde,a mnogo sam je gledao.Faith Dunlap: [gola u kadi, pušeći džoint, peva] "Jer sam i ranije bila zaljubljena, i otkrila sam da je ljubav više, nego samo, držanje za ruke, ako dam svoje srce, tebi, ja moram biti sigurna, od samog početka, da bi me ti voleo više od - nje, jer ne mogu da podnesem svu tu bol..."

    Kad pomislim na Finneya,uvek se setim Geoffreya Firmina (Albert Finney) kako izgovara rečenicu:"Pakao je moje prirodno okruženje" u filmu Johna Hustona - "Under the Volcano" (1984). Albert Finney je u "Shoot The Moon" "pokidao" svojom ulogom - njegovo lice naduto i potišteno pokazuje sirovi intenzitet koji smo mogli videli samo kod Roberta De Nira. Teško je poverovati da je on isti šmeker koji je oživeo seksi Toma Jonesa 1963, i postao ikona šezdesetih. Finney je igrao pobesnelog alkoholičara u pomenutom filmu "Pod vulkanom", ali ovde je odradio svoj najbolji posao. Georgeov bes i očaj se zapanjujuće mešaju tokom sekvence kada pokušava svojoj ćerki da pokloni njen zakasneli rođendanski poklon samo da ne bi bio odbačen iz kuće čiji je nekada bio deo. To je brutalna scena odigrana bez sentimenta i verovatno je najupečatljivija u filmu.

    Parker je jednom prilikom izjavio: "Moj mentor je bio veliki reditelj Fred Zinnemann, kome sam prikazivao sve svoje filmove dok nije umro. Rekao mi je nešto što uvek pokušavam da zadržim u glavi svaki put kada odlučim koji film da radim dalje. Rekao mi je da je snimanje filma velika privilegija i da je nikada ne treba trošiti na banalnosti za mediokritetsku publiku.Nikad nemoj ulaziti u osrednje projekte jer mogu da te pojedu.Tu, Bogom datu, privilegiju ne uzimaj zdravo za gotovo, jer ajkule su uvek gladne.Ako nemaš novca ni producenta,pucaj u mesec!"

    Godine 1998,tek izabrani britanski premijer Tony Blair odlučio je reformisati britansku filmsku industriju da je napravi kompetitivnijom i globalnijom.U okviru te nove agende,Parker je pokušao navesti britanske autore da se odmaknu od sivih realističkih drama i da pokušaju "gađati" pravo tržište. Teško je reći kolika je tu njegova zasluga, no njegovo vođstvo zbiva se u periodu kad će Britanija svet zapljusnuti nizom atraktivnih hitova.Deo filmske zajednice bojao se da će britanski film izgubiti ono što ga je krasilo u 80-ima: radikalne, eksperimentalne i politički drske filmove kakve su radili Derek Jarman, Peter Greenaway ili Alex Cox. Parker je za rad u UK Councilu dobio titulu Lorda, a kad su konzervativci 2010. ukinuli ustanovu, bio je ogorčen. Parker je imao samo 59 godina kad je snimio svoj poslednji film - "The Life of David Gale" (2003) s Kevinom Spaceyjem. Nikome ni u snovima nije padalo na pamet da bi uspešni i plodni hitmejker mogao s tim stati. Ali - to se dogodilo. Parker je izjavio da ga je snimanje naprosto zamorilo. Okrenuo se slikarstvu i proveo iduće dve decenije daleko od javnosti. Britanski filmski institut (BFI) odao je priznanje Parkeru 2015.godine događajem pod nazivom "Focus on Sir Alan Parker" koji je uključivao višestruke projekcije njegovih filmova i intervjue od strane producenta Davida Puttnama. Ovaj događaj je označio donaciju celokupne Parkerove radne arhive Nacionalnom arhivu BFI.

    Alan Parker nam je poklonio film koji je možda najotvoreniji američki film tog doba.Jedan od najmoćnijih.Sve ovde deluje kao malo čudo,ali razbija svojom ogoljenom realnošću.Ispunjen svežim, akutnim i dirljivim trenucima, ipak nije sentimentalan ni patetičan. Film drži pažnju od prvog kadra i isporučuje toliko emocionalnih unakrsnih struja, da se čini kao da ekran podrhtava… 

    Ovo je nešto što sigurno nećete hteti da napustite… i ne možete ga zaboraviti,niti pomešati sa nekim drugim filmom,jer takvih nema.Mogu da se kladim da će vas film proganjati dugo nakon gledanja.Sadržaj i scenario vas bukvalno iscrpljuju svojom vitalnošću, iskrenošću i snagom.Albert Finney i Diane Keaton su nadmašili sami sebe neponovljivom glumom, ležerno kao da su u pozorištu.Fotografija ja na najvišem umetničkom nivou , kao i scenario, kao i režija koja prevazilazi ograničenja filmskog platna, "Shoot the Moon" je vrhunsko dostignuće. Ostaviće vas uznemirenim, šokiranim a u isto vreme depresivnim i potištenim, kao retko koji drugi film.Ovo je uzbudljivo i obogaćujuće iskustvo koje možda nekad postane bioskopski klasik,ako ima pravde. Alan Parker je bio strastveni diskofil i muzika u svim njegovim delima uvek je zauzimala važno mesto."Shoot the Moon" sadrži sjajno osmišljen i simboličan soundtrack, uključujući "Play with Fire" u izvođenju "The Rolling Stonesa" i lamen "The Beatlesa" - "If I Fell".Parker je objasnio da su pesme "sebično izabrane jer su to bile one koje su meni lično mnogo značile u tom trenutku“. Sve se završava prelepom pesmom "The Eaglesa" -"I Can't Tell You Why",što je savršen izbor za kraj. U ovom filmu ima previše toga što zaslužuje da se vidi. Nadam se da će jednog dana "Shoot the Moon" dobiti svoje mesto u globalnoj istoriji kinematografije koje već odavno i te kako zaslužuje.
  • Kneginja
    The Legend Of
    25.04.2015. 16:55



    Hvala Gaco ruza





Učitaj još komentara
Prikaži temu na forumu (5)

{{message}}

{{item.title}}