Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowanPogledaj trailer!

Film

biografski, muzički, dokumentarni (2020)

Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan

Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

Ocena korisnika
Odlično!
7,696%
Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan

Naslov:

Nekoliko tura sa Šejnom Makgouanom

Godina:

2020

Žanr:

biografski, muzički, dokumentarni

Trajanje:

124 min

Režija:

Julien Temple

Scenario:

Julien Temple


Glavne uloge:


Johnny Depp
  >  Self
Tony Blair
  >  Self
Bono
  >  Self
Nick Cave
  >  Self
Jem Finer
  >  Self - The Pogues
Shane MacGowan
  >  Self
The Pogues
  >  Themselves
Spider Stacy
  >  Self - The Pogues
William Butler Yeats
  >  Self - Poet
Gerry Adams
  >  Self
The Nipple Erectors
  >  Themselves
Brandur Teitsson
  >  Interviewer
Ann Scanlon
  >  Self
Shanne Bradley
  >  Self - Musician
Victoria Mary Clarke
  >  Self
Maurice MacGowan
  >  Self
Therese MacGowan
  >  Self - Shane's Mum
Jargon Dee
  >  Self
The Clash
  >  Themselves
Sex Pistols
  >  Themselves
Terry Edwards
  >  Self
Siobhan MacGowan
  >  Self

Opis:


Kombinujući do sada neviđene arhivske snimke benda “The Pogues“ i porodice Mekgovan, sa animacijama Ralfa Stedmena, Crock of Gold je slavljenje irskog pankera-pesnika Šejna Mekgovana. Film je pogled na život irskog pevača, tekstopisca i vođe grupe “The Pogues“.

Obradio/la:

IgaBiva
  • Pogledajte slične sadržaje
  • Komentari filma/serije (2)
  • Once Were Brothers: Robbie Robertson and The Band

    Once Were Brothers: Robbie Robertson and The Band (2019)

    biografski, istorijski, muzički, dokumentarni

    Priča o jednoj od najkontroverznijih rok-g4rupa koje su ikad postojale - The Band. Film je prikaz ličnog potuvanja koje je doživeo vođa benda Robbie Robertson, otkrivajući preostala četiri momka i...
  • Belushi

    Belushi (2020)

    biografski, dokumentarni

    Godine 2020. teško je zamisliti kolika je zvezda bio komičar i glumac Džona Beluši (John Belushi) negde na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka, u vreme kada je dominantan izvor...
  • Guitar Man

    Guitar Man (2020)

    muzički, dokumentarni

    Joe Bonamassa has single-handedly transformed Blues from a marginalized legacy genre to an arena-filling spectacle. Interviews and concert footage chronicle his extraordinary rise as a guitar...

Za komentarisanje morate biti prijavljeni!

  • aleksandar-kojic
    Active member
    09.12.2023. 16:56
    30.11.2023,Shane MacGowan je konačno otišao u Raj da se odmori od svog tog Pakla na ovoj planeti i teškog bremena umetnosti koju je nosio celog svog života kao blagoslov prokletih.Jedan od omiljenih likova u mom životu,bio je pesnik, šansonjer, genije,ludak, alkos, irski Henry Chinaski. Bio je bard, šaman, druid, buntovnik, 
    zavodnik.Ukratko,bio je Irac.

    Iako je poživeo lepih 65 godina,od kojih se bar pola nije sećao, uz svo to zlo koje je trpao u sebe,i čudo je da je poživeo toliko s obzirom kako je živeo.Aktivno je pokušavao umreti bezbroj puta besomučnim opijanjem i samouništenjem.Veličanstveni Shane MacGowan je bio najautentičnija faca irskog folk 'n' rolla i punkerske energije, a epiteti kojim su ga "krasili" o ličnoj higijeni,ružnoći i notornom pijanstvu bi pali u vodu pred napuklom lepotom njegovog glasa i iskrenošću i toplinom njegovih stihova.U svakom slučaju jedan od najvećih punk, rock, folk izvođača i pesnika svih vremena.Bukvalna "hodajuća kontrakultura".Shane MacGowan je svoj život upravo izgurao na ideji otpora prema svemu, i toj je ideji ostao veran do samog kraja.

    Ogromna slava koja je došla s vremenom bila je samo neželjena nuspojava koja ga je uništavala iznutra i izvana.Napisao je neke od najlepših ljubavnih pesama,ali su sve one nosile gorčinu omeđenu haosom,užasnim bezimenim strahom i patinom beznadnog života.Sagradio je sopstveni pakao iz koga je "vrištala" jedna krhka,nežna i duboko senzibilna duša.Arthur Rimbaud je jednom napisao: "Pesnik postaje vizionar kroz dugačku, bezgraničnu i bezuslovnu dezorganizaciju svih čula. Treba iskusiti sve oblike ljubavi, patnje i ludila da bi čovek dostigao potpunu spoznaju sebe." Jedan od najvećih kantautora režećeg glasa,Tom Waits napisao je o Shaneu, povodom smrti na svom twitteru: "Ah,Bože, blagoslovi proklete.Užareni i moćni glas Shane McGowana je bio kao živo blato i bodljikave ruže izbušen godinama alkoholom i nikotinom uz razmetljivo teturanje,a prastara čežnja ga je odneta u pakao. Bard nad bardovima, neka zauvek baci svoju čini na sve nas. "Pustite ga momci, neka ide dole u ​​blato mudrosti, gde sve reke presušuju…“

    Shane nije imao ni najmanju potrebu ulepšavati apsolutno ništa,niti se opravdavati bilo kome.MacGowan je uistinu jako rano krenuo spoznavati svet oko sebe, i to je bila jedina ‘prednost’ koju je preuzeo iz svog porodičnog bekgraunda.Tako to biva u Irskoj gde vas uspavljuju Guinessom kao dete, i kada upijate Jamesa Joycea u trenucima dok jedva još znate čitati. On je znao sve i svašta, ali ga je to samo istovremeno činilo sve nesretnijim.On je bio čudna vrsta anti-heroja na drugom kraju spektra masovne rock kulture.Unikatni briljantni ikonoklast - žrtvovao se kroz svoje stihove i muziku da bi u potpunosti shvatio život, baš takav kakav jeste - surov i sirov,i kako bi se sam pronašao u njemu,a to je uspeo samo uz hektolitre viskija i crnog piva.U retkim trenucima kad je bio trezan,govorio bi da voli život,što je naravno bila notorna laž.Pesma "Fairytale Of New York" otpevana u duetu sa pokojnom Kirsty McColl je verovatno najveća božićna pesma svih vremena, i najverovatnije ćemo je čuti više nego ikada ove praznične sezone. Neka zvona silno zazvone za njega,zaslužio je to!

    "Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan" je dokumentarni film iz 2020. godine o životu ovog kontroverznog genija koji je je u irsku narodnu muziku uneo punk stav, frontmana sastava "The Pogues".Grupa je nastala 1982. godine pod imenom "Pogue Mahone",na irskom Póg mo thóin (u prevodu "Poljubi me u dupe").Ako nikada niste čuli za ovaj bend,verovatno znate za beogradske "Orthodox Celts" nastale pod direktnim uticajem "Poguesa".Slobodnjak, hedonista, uzvišeni dionizijanac, Shane... kao slika vremena! Njegove iskričave oči, izazivaju nas da osetimo radost; njegovi zubi kao preteći bodeži,opominju nas da ne poželimo da se nikada ne promeni i opraštamo mu sve grehe ovog i onog sveta.Dok nerazgovetno peva svoje pesme, možete fizički osetiti kako svetlost-tama celog njegovog bića teče kroz vas.Međuigra velikodušnosti i nihilizma.

    Film je režirao i napisao scenario legendarni punk odmetnik Julien Temple poznat po filmovima o Sex Pistolsima ,"The Great Rock 'n' Roll Swindle" (1979) i "The Filth and the Fury" (2000).Režirao je i "Absolute Beginners" (1986),sa malim doprinosom Davida Bowiea. Producent "Crock of Gold",bio je Johnny Depp koji se pojavljuje u filmu kao sagovornik sa Shaneom.Ova biografska "bajka" maštovito je napravljena i interesantna za gledanje, ali je u suštini ton poštovanja epitomiziran,mračan i povremeno težak,jer je sniman nakon MacGowanovog moždanog udara i teškog pada sa posledicom lomljenja karlice,pa ga je tužno gledati u invalidskim kolicima kako celo vreme pije džin uz pivo i teško sastavlja rečenice.Ipak. sve to deluje čvrsto i autentično,jer Shane je zadržao cinični smisao za humor i sećanja na svoj turbulentni život sa bendom, uz do tad neviđene arhivske snimke koncerata i fotografije porodice  MacGowan.Prošaran sećanjima njegovih kolega muzičara i sjajnim animacijama Ralpha Steadmena poznatog po ilustracijama za kjige Huntera S. Thompsona i plakate za filmove o njemu.Templeovi muzički dokumentarci oduvek su bili jaki u političkom kontekstu,i on ovde daje punokrvni prikaz MacGowanovog republikanizma.Sporni izbor gostujućeg sagovornika u filmu je političar Sinn Féina, Gerry Adams, ozloglašen po svojim navodnim vezama sa IRA. Adams lukavo pokušava da ga vrbuje po njihovoj zajedničkoj strasti za irsku književnost i istoriju, sa ograničenim uspehom. MacGowan je povodom toga rekao: "Bio sam posramljen što nisam imao hrabrosti da se pridružim IRA, ali The Pogues su bili moj način da prevaziđem stid.“

    "Crock of Gold" je sumorni pozdrav Juliena Templa koji okuplja staru bandu zbog snimanja dokumena o neposlušnoj Pogues zvezdi.Ovaj celovečernji profil sadrži mnoge anegdote iz MacGowanovih ranih godine u Tipperaryju,prvog pijanstva, njegovih školskih dana i vreme njegovog formiranja u punk krugovima kasnih 70-ih.Njegova sestra Siobhan i otac Maurice daju najupečatljiviji doprinos.Tu su i teški momenti njegovih mentalnih lomova, kada je poslat u psihijatrijsku kliniku kasnih 80-ih. Julien Temple, sa svojim dugogodišnjim iskustvom u snimanju punk-rock troublemakera, verovatno je jedini reditelj koji je mogao da uradi ovaj film: MacGowan očigledno nije želeo da bude intervjuisan na klasičan način i nije bio baš u optimalnoj fizičkoj formi za nešto takvo. Umesto toga, Temple sastavlja vešti DIY kolaž strukturnih improvizacije sa isečcima privatnih snimaka i arhivskim delovima koncerata.Snimljenom rekonstrukcijom i fenomenalno nacrtanom animacijom Ralpha Steadmena,uspeva da pametnom taktikom sve to pretvori u film u trajanju od dva sata. Julien Temple takođe koristi "divlju hordu" MacGowanovih prijatelja - uključujući Johnny Deppa, Bobby Gillespia (Primal Scream), Gerry Adamsa (predsednika Sinn Féina) i Victoriu Mary Clarke (Shaneovu suprugu) - da pokušaju da izvuku suštinu MacGowanove kompleksne ličnosti.Ove sesije zaista nam ne daju mnogo. To je kao da slušate mušice kako se svađaju oko zrna šećera.Jer zaista je teško prihvatiti i razumeti njegov svetonazor u filozofskom i praktičnom smislu.
    Uvek je bio "čovek od jedne reći" koji s podjednakom mirnoćom prima pohvale i podnosi uvrede.Iz sopstvene tame nijednom naporu se ne vidi kraja...

    Otprilike na trećini puta u ovom dugačkom, diskurzivnom, ponekad namerno šamboličnom dokumentarcu o ovoj irskoj pijanduri, nekoliko učesnika filma se bavi pitanjem koje ljudi postavljaju o tom čoveku najmanje od ranih 90-ih: "Kako je ovaj lik još živ?" Čini se da je najbolji odgovor da je on jednostavno takav kakav jeste. Ali nekoliko intervjuisanih insistira na tome da MacGowanova ogromna zloupotreba droga i alkohola (i opšti nedostatak brige o sebi, što je ilustrovano njegovim grobljem od zuba) nije vođen apetitom za samouništenjem, već željom za životom.Ovaj prividni polet i neosporna ljubav prema irskoj kulturi preneti su na film. Reditelj Julien Temple je čarobnjak koji je uspeo ukrotiti vulgarno divlje "Sex Pistolse" i velikog buntovnika Joe Strummera iz "The Clash" i mnoge druge galvanske muzičare,veoma je dobar u ovako komplikovanim izazovima.

    Kao što podnaslov filma, "Nekoliko rundi pića sa Shane MacGowanom“, implicira, da je ovo dokumentarac o njegovom prelepo-užasnom životu, a ne konvencionalna priča o muzičkom biznisu. Shaneova grupa "The Pogues" koja je dala identitet, pravo i glas svim tim odbačenim i demoniziranim, svim tim paddyjima i nevoljnicima s obe strane Irskog mora i kanala St. George, gubitničkim himnama o piću, tučnjavi i smrti,pojavljuje se tek nakon sat vremena filma.To je moja mala zamerka ovom dokumentu, jer "The Pogues" su bili Shaneov izduvni ventil i način da učestvuje u revoluciji protiv britanskog kolonijalizma kroz romantizam, maglovitih očiju, kao muzičar.Pristup mešanja tradicionalnih irskih pesama i balada s autsajderskim himnama frontmena Poguesa, Shanea MacGowana u to vrijeme je bio prilično inovativan i drugačiji.Raskošan val i evokativna buka koja je ispunila pubove i klubove diljem Irske, prošla je kroz oštru trezvenost studijske postave pri snimanju albuma, da bi stigla netaknuta u svom tom znojem i pivom natopljenom umrljanom sjaju... 
    Okoreli,osorni,neljubazni namćor i zakeralo tipa “I did it my way”, pevač, koji striktno uvek odbija da bude formalno intervjuisan,ovde komunicira sa svojim prijateljima,iz posebnih invalidskih kolica sa poslužavnikom za piće, kroz smeh, mešanje najmanje privlačnih aspekata šištanja i grgotanja, čini ga uznemirujućim društvom čak i kada postaje blago elokventan.

    Film prati mlađanog Shanea u ruralnoj Irskoj gde je živeo u atmosferi mitova i magije, vila i svetaca, brojanica i revolucije, piva i viskija, vulgarnosti i molitvi i intenzivne porodične ljubavi. Prvo je pio pivo pa onda sve živo, kladio se na konje i molio se anđelima i svecima sa pet godina i lutao po blatnjavim poljima ili dubokim zimzelenim šumama irske. Govorio je o ovim vremenima sa bolnom, nežnom čežnjom.Kada je dobio stipendiju za studiranje književnosti i otišao da za stalno živi u engleskoj, osećaj dislokacije bio je intenzivan. Čuti ga kako priča, bilo je kao da je napustio plemensko društvo sa dubokim korenima i tradicijom da bude gurnut u vanzemaljski, industrijski pakao, bezličan i bez ljubavi. Zatim, naravno, postojao je eksplicitni antiirski rasizam tog vremena. Krajnji rezultat je bio potpuni slom, institucionalizacija, lekovi za smirenje i terapija elektro šokovima. Pretpostavljam da su možda mislili da je on samo još jedan ludi Paddy koji će se provući između pukotina i za njega se više nikada neće čuti. Pogrešili su i ono što se vazdiglo u nebesa, pljunulo bi im u lice i obuzelo ih svojom svirepom i nepopustljivom lepotom."The Pogues" su bili njegov odgovor na ovu dislokaciju, krik besa i ponosa, potvrda vrednosti i vizionarska misija. Uvodeći irsku muziku u epicentar londonskog punk pokreta u nastajanju, bio je i restaurator tradicije i radikalni inovator. Ali to ne bi značilo toliko bez njegovog blistavog dijaboličnog songwriterskog talenta.Shaneovi beskompromisni ali pametni tekstovi su bili puni aluzija na Federica García Lorcu i Jean Geneta, irsku revolucionarnu politiku i drevne keltske mitove, pop kulturu, istoriju i geografiju.Posebno je izdvajao velikog irskog poetu Williama Butlera Yeatsa kao direktni uticaj.Shane je bio književni znalac, a samo oni koji su dublje pratili njegove tekstove su to znali. Ali najvažnije od svega,većina njegovih pesama imale su srce, i čežnju - čežnju u dubokoj ogoljenoj srži njegove duše. Osećam da je to možda bila čežnja za domom, domom koji na neki način više nije postojao u njemu.

    Pedeset godina ubitačnog mamurluka sažetih u dva sata, "Crock of Gold" beleži dramatičnu priču koja je veća od života! U koprodukciji MacGowanovog prijatelja Johnny Deppa,ovaj pijani bioskopski performans mogao je da bude snishodljivo ljubavno pismo jednog šašavog slavnog pirata drugom,još luđem piratu.Srećom, britanski režiser Julien Temple, najpoznatiji po svojim forenzički detaljnim muzičkim filmovima ukorenjenim u londonskoj punk sceni kasnih 70-ih, pažljivo iscrtava put između mitologije lošeg dečaka sa mutnim očima i čvrste biografske reportaže. Rezultat je bogato ukrašen animacijama, dosledno zabavan dokumentarac koji bi trebalo da se dopada svima i izvan uskih krugova fanova.
    Ustvari,nikada nisam upoznao nekoga ko ne voli Shanea i njegove "The Poguese".MacGowan je ovde prikazan u kolažiranim sekvencama koje su sličnije bardskim odmetnicima i osuđenim mučenicima keltskog folklora nego bilo kome od njegovih rock savremenika.Ognjena kugla poezije i vulgarnosti, sa velikim ušima,raščupanom kosom, razorenim zubima,zadahom viskija, MacGowan je oduvek bio prirodna sila! Očigledno još uvek oštrog uma, Shane nam pripoveda kako planira da se leči od pića i nada se da će uskoro napisati još pesama. Ali decenije alkoholizma, zloupotrebe droga i mentalni slomovi, očigledno su naneli nepopravljivu štetu.

    Zadivljujuće neosuđujući, Temple niti kanonizuje niti demonizuje MacGowana.On,kroz kameru samo konstatuje ono što vidi u realnom vremenu.Na nama je da sudimo i procenimo ono što gledamo - ekscentričnog palog anđela,viskijem sprženih krila ili mračnog samoživog mrguda - zver koja nam se gadi dok čerupa svoj plen ili tragičnog junaka fragilnog senzibiliteta koji je napisao i otpevao neke božanske lamente najpoetskije trascendencije usamljenosti."Crock of Gold" završava živahnom notom na MacGowanovoj zabavi za njegov 60. rođendan i muzičkom okupljanju mnogih kolega, zvezda na kojem učestvuju Bono, Sinead O’Connor, Nick Cave i drugi. Predviđeni efekat je slavljenički, čak i ako je ukus gorko-slatkast. Zanimljivo je da se niko od pevačevih bivših Pogues kohorta ne pojavljuje u filmu, iako on na kraju nudi rukom pisano izvinjenje u slučaju da je nekoga uvredio svojom pijanom iskrenošću. MacGowan je možda pogrešna ikona sa haotičnim nasleđem, ali ovi nagoveštaji drage poniznosti dodaju humanu toplinu prelepo nijansiranom Templeovom portretu.

    Na kraju je, simbolično, zube popravio zbog jedine stvari koju je u svom tom životnom haosu zaista voleo, a to je Victoria Mary Clarke,sa kojom se i formalno venčao 2018.godine, koja u filmu izgleda da mirno trpi njegova zajedljiva raspoloženja sa beskrajnim strpljenjem i milosrdnom ljubavlju.Ona je s Shaneom prošla sve životne nedaće i ostala je uz njega da se bori sa svojim, ali i s njegovim demonima, sve do samog kraja kada mu je postala više negovateljica nego supruga. Nju je zaista voleo što svedoči u stihu: "♪ I've built my dreams around you ♪", i u tim prečestim trenucima kada je ‘noć stavila svoj plašt’ nad njih, i kada je i ona ‘ostajala potpuno sama’.Shane MacGowan je sarađivao sa velikom brojem poznatih bendova i muzičara među kojima su bili "The Dubliners", Joe Strummer, Sinéad O'Connor, Nick Cave, Steve Earle i grupa "U2". Bio je ovisnik i alkoholičar. Ali uvek je tvrdio da je poremećaj čula njegov put ka kreativnoj inspiraciji i iskreno je netačno reći da to baš nikada ne funkcioniše. Međutim, to ima svoju cenu i žalim što je njegovih poslednjih nekoliko decenija bilo lišeno pesama. Goreo je snažno i sjajno sve dok se nije činilo da više nije ostalo mnogo toga da izgori. To je bio njegov izbor! Čini se da je poslednje godine proveo u invalidskim kolicima gledajući televiziju. Povremeno bi Bob Dylan ili Bruce Springsteen svratili da upoznaju svog heroja.Kako god bilo, ne mogu da se žalim na apokrif što nam je ostavio. Nismo imali pravo ni na šta od toga: ali on nam je to dao velikodušno iz srca, kao poklon.

    Bio je druidski heroj koji je jahao vetrove, koji je urlao sa vukovima u divljim šumama, koji je razgovarao sa duhovima pored tajnih potoka - a takođe i čuvar ognjišta i krigli piva koju dele prijatelji. Bio je sveti varalica, mađioničar, pripovedač i lažov.Pre britanske kolonizacije, postojalo je irsko hrišćanstvo koje je organski raslo u Irskoj i imalo paganske korene. Hrist ove tradicije bio je drugačiji od Hrista Evrope.Takvog Hrista volim da zamišljam kako 30.novemra dočekuje najvećeg sina Irske i vodi ga u nebo, u nebo koje mnogo liči na njegov nikad prežaljeni Tipperary.Moj veliki prijatelj Skoča je prelepo napisao ove reći kao epitaf za legendu: "Neki ljudi se bore, neki izbore, a neki se samo odmore. Šejn se danas odmorio. Devedesete ovde su bile odvratne 90% vremena. U onih 10% je svirala najlepša muzika na svetu, a jedan od ljudi koji je pravio bio je Šejn Mekgovan. Srećan put matori."

    Ovaj grešni čovek,međutim,ničim,osim svojim pesmama,nije zasluživao Božju milost.Skapavao je polako i dosledno u sopstvenom izbljuvku,izmučen alkoholičarskim delirijumima.Njegove pesme,tužni plodovi jednog razorenog života,besmrtni su spomenik ovom mračnom martiru i briljantni vrh poezije iz duše i muzike iz srca.


  • aleksandar-kojic
    Active member
    09.12.2023. 14:40
    In memoriam - Shane MacGowan,osećam potrebu da napišem nešto o njemu i filmu Juliena Templea "Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan" (2020) aleksandar-kojic2023-12-09 16:57:46
Prikaži temu na forumu (2)

{{message}}

{{item.title}}