Vincent Must Die - A Nikolas Kejdž?

Vincent doit mourir jeste francuski film koji je dobio nekoliko značajnih nagrada na svetskim filmskim festivalima. Mogli bismo ga nazvati "apokaliptičnom horor-satirom", te kao takav zaslužuje da bude preporučen pre svega ljubiteljima žanra. Tu i tamo, povremeno, "provrcne" neka scenaristička nedorečenost, ali, generalno, ovaj film jeste osveženje posustalom žanru.

Dobro, ja pronalazim neke zajedničke ideje s takođe prošlogodišnjim Dream Scenario, u kom je glumio harizmatični Nikolas Kejdž. Istina ni francuski glumac Karim Leklou nije ostvario ništa manje upečatljivu ulogu, u ovom slučaju etabliranog grafičkog dizajnera-milenijalca, koga iznenada ljudi koje pogleda u oči počinju da napadaju želeći mu smrt. On prvo nasrtaj kolege iz firme doživljava kao izolovani incident, ali kada se napadi na njega nastavljaju i na ulici, shvata da je stvar mnogo opasnija nego što u početku izgleda. I, ne samo to, već kako film odmiče, otkriva se da je u pitanju mnogo sveobuhvatnija "zaraza", te da ima još ljudi sličnih njemu. Počinje borba za preživljavanjem...

Reditelj ovog filma Stéphan Castang, kome je ovo dugometražni prvenac, iskoristio je priliku da praveći... pa... horor ostvarenje, napravi i efektnu parabolu o društvenoj otuđenosti, utkajući u žanr nekoliko zaista značajnih misli o stranputicama kojim naše društvo ide. U tu svrhu Vincent doit mourir možda može i da se prigovori što je sačinjen od nekih već viđenih "ideja", ali krajnji zaključak jeste da sve te "putokaze" treba ponavljati sve dok se bar ne krene u jedinom mogućem pravcu - ka iskupljenju duša. Vinsent/Karim jeste glavni junak koji doživljava "totalno posrnuće", ali gledalac se suživi s njegovim "karakternom studijom", jasno želeći i strepeći za njegovu sudbinu. A, briga za junaka, pogotovo ako pored sebe ima i "ljubljenu" jeste odlika dobrih filmova...

Kao i u slučaju  Dream Scenario, nema ni pokušaja objašnjenja zašto se glavnom liku dešava to što se dešava. I dok profesor Nikolas Kejdž postaje predmet snova ljudi iz okruženja, koji se vremenom pretvaraju u morbidnu igru za opastankom, grafički dizajner Karim Leklou, takođe "ničim izazvan" nađe se u vrtlogu smrti u kome mora da ubije ili će biti ubijen! U oba slučaju govorimo o apsurdnostima umetničkog doživljaja, pomešanog s osećanjem da se možemo i smejati situacijama koje zahtevaju iskonski strah. Već ta "mešavina" pokazatelj je ambicioznosti stvaralaštva, a to je, već, dragocen gledalački podsticaj.

Ipak, uživajući u Vincent doit mourir širom otvorenih očiju, da ne bude baš sve "bajno-sjajno" tu i tako, rekoh već, može se staviti i neki prigovor. Meni, nekako fali za "kejdžovska" nonšalancija u nekih sekvencama, kao, na primer, to da se scenarista nije setio da proba da taj "ubilački međusobni pogled direktno u oči" možda "anulira" tako što će naš junak nositi naočare s tamnim staklima kako onaj ko ga gleda ne bi mogao da mu vidi zenice (asocijacija na kultni They Live), ili kako tek pri kraju filma protagonisti otkriju da "ubistvene namere" mogu da suzbiju tako što će onom drugom prekriti oči (Bird Box, A Quiet Place)...

No dobro, generalno gledano, "Vensan koji mora da umre" trebalo bi da bude obećavajući doživljaj za filmofile najšireg spektra...