Živ čovek - Nije...

Ziv covek jeste jedan od nekoliko srpskih filmova koji su premijeru imali na ovogodišnjem FEST-u. Iako ocenu na IMDB treba shvatiti krajnje relativno, ovaj put su "ocenjivači" bili prilično sličnog mišljenja kao i ja - 6,5 - dakle, ako je maksimum 10, onda je to otprilike solidno. Ništa "fantastično", ali prilično "gledljivo". E, sad, moglo je to i provokativnije...

Reditelj Oleg Novković (filmovi Otadzbina, Beli, beli svet, Sutra ujutru, Normalni ljudi, Kazi zasto me ostavi), prošle godine ponudio nam je i zapaženu krimi TV-seriju Mocvara. Ovaj put, međutim, ostao je dosledan žanrovskoj odrednici svojih filmskih ostvarenja - socijalnoj drami, s tu-i-tamo dodatkom humoristističkih elemenata, kako bi gledanje ostvarenja učinilo "pitkijim" - "širokim narodnim masama". Za scanerio je i ovaj put zaslužna Milena Marković, kao i u Mocvara i tri prethodna Olegova filma (Otadzbina, Beli, beli svet i Sutra ujutru. Reklo bi se - provereni tandem, pa da ga ne menjamo...

Ono što je glavni utisak i vrednost filma Ziv covek jeste gluma dvoje glavnih protagonista, a to su Nikola Đuričko i Nada Šargin. On je ostareli roker, nekada (pa, čak i sad) "magnet za devojke", a ona sad već čangrizava majka njegovo dvoje dece (bar tako izgleda, ups, mogući spojler...). Nikola/Igor Đelić-Đela, bivši frontmen grupe "Sinovi", sve teže podnosi rutinu svakodnevice u koju je zapao, ne uspevajući da se izbori ni sa svojim iskušenjima koja mu nameće sećanje na vlastitu urnebesnu prošlost, a kamoli još da se "nosi" i s problemima svoje tinejdžerske dece i nezadovoljne žene. Kada mu konačno dosadi, kreće u suludi noćni provod, neprimeren njegovim godinama, koji će mu doneti konačno razrešenje svih dilema...

Sve drugo u filmu, pa čak i scenario, podređen je glumačkom umeću Nikolinom i Nadinom, tako da ne treba očekivati "spektakularan film". Nekako mi se nametnulo poređenje s filmom koji potpisuje Ana-Marija Rosi Ajvar iz 2019. godine, u kome taj glavni "filmski scenaristički balast" takođe sve vreme nose gotovo isključivo Sergej Trifunović i Nataša Ninković. Princip je sličan, mada ostvarenje Ana-Marije deluje nekako "koherentnije" i "emotivno upečatljivije", nego što je to ovde slučaj. Što, nipošto ne znači da je Ziv covek "neinteresantan za gledanje", već samo da je mogao da bude i "nešto drugačiji", to jest baš tako - "složenijih i razgrađenijih emocija". 

Uprkos "inspirativnom" kraju filma, koji donekle donosi tu "željenu posebnost", i uprkos bravurama Nikole i Nade, ne bih se kladio da je ovo najbolji Olegov film...