The Death of Stalin - Nije ni čudo što su ga zabranili

Neukusno! Nije ni čudo što su Rusi najurili ovaj film iz svojih bioskopa. Pri tom, uopšte nije u pitanju zanatski kvalitet ovog ostvarenja, već činjenica da se on na krajnje neukusan način sprda s jednim istorijskim trenutkom i s jednom zemljom, koja voleli li mi ili ne, nije zaslužila jedan ovakav jeftini pamflet.

Kao da Tom Cruise i Bryan Singer nisu napravili ozbiljan film od Valkyrie, nego su se sprdali i sa Hitlerom i sa fon Štaufenbergom i sa svim ostalim likovima koji čine istoriju ove planete onakvom kakvom jeste. E, pa u tom je i razlika između talentovanih i netalentovanih filmskih vizionara. Armando Iannucci, kome je The Death of Stalin tek drugi dugometražni igrani film, nakon takođe političke satire In the Loop iz 2009. godine, ovaj put se "baš zaigrao". 

Da su autori strpali radnju ovog filma i neku izmišljenu zemlju, sve bi moglo da bude potpuno drugačije. U toj izmišljenoj zemlji brkati diktator mogao je i da umre, a njegovi manje-više beskrupulozni "naslednici" mogli su između sebe do mile volje da se razračunavaju u nastojanju da baš oni sednu na upražnjeni presto. Zašto je bilo potrebno banalizovati i obesmišljavati sve, dajući njima imena stvarnih sovjetskih političara, spuštajući tako oštricu priče na jeftin i primitivan način razmišljanja "eto, vidite kako su u Moskvi oduvek svi bili zli". 

Kao da ovom svetu nije bio dovoljan, srećom, već gotovo zaboravljeni, takođe pamfletistički pokušaj komedije The Interview, samo s tom razlikom što se tamo ciljalo na Severnu Koreju. E, moj Armando, nisi ti Sasha Baron Cohen, pa da umeš da napraviš film poput The Dictator.

Žali Bože svih tih glumaca, koji su prilično cenjeni u filmskom svetu. Žali Bože i ponekog baš dobrog štosa koji, tu i tamo, promakne. Godine 1969, poznati mađarski reditelj Péter Bacsó snimio je ubitačnu satiru o socijalizmu i komunizmu A tanú ("Krunski svedok"). Strašno je da, evo, pola veka kasnije, neko snima ovakvu glupost.

Zaboraviti da postoji, što pre! Ocena: 0