Like Father, Like Son

  Reprizirao sam Hirakazijev film i nisam se pokajao. Imao sam dobar razlog za to mada je moglo i bez njega. Čeka se prevod za njegov film Shoplifters (2018).

  Hirakazi je na svoj način obradio ne baš originalnu priču o zameni dece. Kao klinac sam bio oduševljen prvo filmom a zatim i knjigom Kraljević i prosjak koji su za uspomenu, dugo pamćenje i preporuku. Autor se ne bavi prosjacima i kraljevićima, fokusiran je preko svojih junaka na moderno društvo dodajući tako filmu i socijalno filozofsku dimenziju. Zamislio sam se i zapitao, gledajući ovaj sudar dve klase i komparaciju dve očinske figure, šta je to što utiče na razvoj nečije ličnosti. Da li je to genetsko nasleđe, uticaj spoljne okoline, vaspitanje i čitav niz drugih faktora koji utiče na to da budemo ovakvi kakvi jesmo. Hirokazi je to uradio u svom maestralnom maniru, batalio je bespotrebnu priču, ponudio je kroki ostavljajući gledaocu poput mene da sam donesem zaključak u filmu u kom nema protagonista i antagonista, gde je svaki argument na svom mestu. Film koji je idealan i za one koji su se otatilili i omamili, kao i za one koji to još nisu.

  Od mene preporuka.