Goran - Bravo

Zašto tek sada pišem o ovome filmu, gotovo godinu dana nakon što je imao premijeru? Priznajem, nisam ga imao prilike ranije videti, pa je utoliko veće moju oduševljenje. Jer, prošlo je godinu dana, a ništa se slično nije pojavilo u kinematografijama naših regiona, da bi se moglo pričati da stvari idu nabolje. Naprotiv...

Film Goran koji je režirao Nevio Marasović teško je svrstati u određen žanr. Ima tu primese trilera, ali je više drama. Životna. S puno aluzija na sadašnji trenutak življenja, verujem u mnogim zemljama, ne samo regiona.

Priča je to u čijem je središtu taksista Goran oženjen slepom Linom. Ona ima nezgodnog oca, vlasnika pilane, koji je besan na sve oko sebe, jer ima sina homoseksualca, a i zet odbija da radi kod njega. I ko zna zbog čega još je ljut... E, pa bliži se Goranov rođendan, gde će se svi okupiti. Lina će saopštiti da je trudna, pa je to naizgled prilika za pomirenje svih, Ali, samo naizgled. Jer, ispostavlja se da je Goran neplodan, a on sumnja na svog najboljeg drugara...

Scenarista filma je Norvežanin Gjermund Gisvold, kome je to prvenac. Priči je pristupljeno temeljno, a snimanje je obavljeno u zavejanim predelima Gorskog Kotara, pa se dobija šmek velelepnosti norveških "zavejanica", Bogu iza nogu, gde se ne ide "trbuhom za kruhom" već se nekako živi na pravdi Boga i pod moranje ponosito ostaje. Poređenje ovog filma, recimo, s filmom The Snowman, trenutno aktuelnim holivudskim, pa, recimo, trilerskim blokbasterskim promašajem, svakako po atmosferičnosti i konačnoj izvedbi ide na račun hrvatskog ostvarenja.

Mene je, recimo, Goran po svojoj atmosferi i suptilnosti (a i po snegu) podsetio na film Kraftidioten iz 2014. godine, norveško-švedsko-dansku koprodukciju, u kojoj, takođe, glume ljudi s ovih prostora. Pa, ako neko nije gledao nešto od ovoga - neka požuri... Da se ne bruka. Eto, ja godinu dana nisam gledao "Gorana" i kajem se...