Until Dawn - Mestimično osvežavajuće

Nama puno horora koji se u poslednje vreme izdvajaju "bar nečim" od konfekcijske matrice. U tom smislu Until Dawn jeste osveženje koje može da prija, "vetrić" koji posustalom žanru "daje krilca" (ili, bar, privid).

Velike diskusije su se vodile na netu da li je ovakav film uopšte dostojan naslednik istoimene PS igrice iz 2015. godine. Te, "ne odgovara originalu", te "bleda kopija", "ovo", "ono". Nemam pojma, nikad nisam igrao pomenutu super-igricu, niti njene derivate, pa ovo pišem isključivo imajući iskustvo gledanja filma. A, kao što rekoh - on mi se uopšte ne čini tako loš...

Petoro tinejdžera krenulo je u potragu za nestalom mlađom sestrom jedne od njih. Tačnije, prošlo je godinu dana, nakom što je Mel otišla iz porodičnog doma, a nakon što joj je majka umrla. Njena sestra Clover pati od nekog ne baš definisanog psihotičnog poremećaja (pokušala je i da se samoubije), pa njeni drugari smatraju da je potraga za njenom izgubljenomm sestrom dobra ideja...

U toj potrazi nabasaju na čudnu kuću u šumi (sindrom The Cabin in the Woods), a nakon upozororenja lokalnog radnika na izolovanoj benzinskoj pumpi da se tu dešavaju čudne stvari. Ispostaviće se da je kuće leglo zla, u kojoj se po "time-loop" sistemu iznova i iznova proživljava smrt njenih putnika-namernika. Tako naši junaci bivaju ubijani iznova i iznova, sve dok ne istekne noć, koju moraju da nekako prežive ne bi li se konačno spasili. Ali, to izgleda veoma, veoma tricky, jer svaka sledeća smrt vodi ka konačnom pretvaranju žrtava u grozomorna bića vendige, valjda neke baš krvoločne podvrste zombija. 

Reditelj David F. Sandberg jeste Šveđanin na privremenom radu u Holivudu, većini ovdašnjih filmofila poznat po filmovima Shazam! i Shazam! Fury of the Gods, ali i hororima Annabelle: Creation i Lights Out.

Dakle, čovek ima iskustva, te se može reći da je Until Dawn sasvim korektan hororčić, koji bi trebalo da zavredi vašu pažnju. Reminiscencije ne nake druge žanrovske uradke su, i te kako vidljive, što ne mora da bude automatski minus (i nije), već su pokazatelj (bar meni) da reditelj dobro vlada žanrovskom materijom i ne teži bespotrebnim egzibicijama tako svojstvenim modernom sindromu "Style over Substance" (SOS?). Ako ništa drugo, premisa "time-loop" u horor filmovima nije baš česta (čini mi se da je ovde bolje izvedena nego u Happy Death Day), pa ovaj krvoločni Groundhog Day može da ima prođu i kod zahtevnijih (dobro, ne "baš-baš"...) poklonika žanra. 

Ako niste igrali igricu - preporuka (pogotovo ako ste razočarani, kao što sam ja, u ono šta su nam ponudili u još jednoj aktuelnoj ekranizaciji još jedne hot-igrice - The Last of Us). Ali, to je već neka druga priča...