Smile 2 - Nije baš smešno

Kada je premijerno prikazan 2022. godine horor Smile predstavljao je veoma interesantno žanrovsko ostvarenje (recenziju pročitajte na Smile - Da je malo više...). Dve godine kasnije, reditelj Parker Finn, realizovao je i nastavak - Smile 2. I, šta znam... 

Kao i u prvom filmu, neke ideje tu itekako ima. Ali, zapravo, glavni utisak novog filma jeste da je on... predug. A, kada vam se u nekom hororu učini da bi on bio mnogo "bombastičniji" da mu prosto isečete neke scene, skraćujući ga za dobar deo svog postojanja... onda... baš to i ne ostavlja najpovoljniju sliku... A, zanimljivo, samo je nekih pet-deset minuta duži od prvog filma, ali kao da je čitavu večnost...

Zapravo, radnja ovog filma nema neke velike veze s onom u prethodnom, tako da filmovi mogu da se gledaju nepovezano. Samo na samom početku nalazimo blagu vezu s radnjom iz prethodnog, mada to i nije toliko bitno. Jer, priča o "tajanstvenom entitetu" koji prelazi s jednog na drugog čoveka (a prethodno svog stanodavca natera na samoubistvo, uz jeziv smešak), ovde je eksploatisana bez naznake da ima neke uzorično-posledične veze s radnjom iz prvog filma, te shodno tome vodi u opasnost i da ćemo gledati i "Smile 3 - do beskonačno"... Što se iskreno nadam da Parker neće zloupotrebiti mogućnost i da će ostati na "poruci" svoje dva filma.

Dakle, Skye Riley (Naomi Scott) jeste pop-atrakcija, koja se na veliku muzičku scenu vraća nakon tragičnog događaja u kojoj je pretrpela automobilsku nesreću, a u kojoj je poginuo njen tadašnji momak. Ipak, traume koje je doživela ostavile su posledice, pa iako kaže da je ostavila narkotike, održava vezu s lokalnim dilerom. Međutim, tog dilera je zaposeo "misteriozni entitet", ta pred njenim očima izvrši samoubistvo uz zarazni smešak. Skye je sledeća...

Ne otkrivajući dalju radnju, ipak navodim da se ono što sledi može podvesti i pod pojam "drame", čak možda i više nego "horora", s čini mi se i previše "praznog hoda", kako bi ljubitelji žanra ostali "neudavljeni". Dobro, možda malo i preterujem, ali kao da je Parker kroz ovaj film prvenstveno želeo da nam alegorijski progovori o opasnostima šou-biznisa i otuđenosti i frustracijama glavnih aktera, manje vodeći računa o tome da radnja teče tako da zadovolji poštovaoce žanra, a više da nam poruči ono što i sami znamo (konačno, u prvom filmu rekao je sve što je trebalo, i na taj specifičan "alegorijski" način). Da li nam je bilo potrebno "ponavljanje lekcije"?

Pa, dobro, možda to i nije preveliki greh, ali trebalo je to "još specifičnije", jer, ako ceo film pamtimo najviše po malenoj ulozi koju je ostvario Ray Nicholson (da, sin Džekov), odnosno po sceni u kojoj se prikazuje nesrećnoj Naomi uz čuveni sumanuti smešak svog oca iz horor-klasika The Shining, onda tu nešto ne stoji baš najbolje. Naime, svi ostali likovi u filmu, manje ili više, prikazani su dosta "plastično", kao da su tu tek da popune tih nešto više od dva sata trajanja, scenaristički opravdani "tek onako", neubedljive pojave i uticaja na radnju. A, dva sata padanja na pleća glumačkog umeća Naomi, ma koliko da je kvalitetno dočarala ludilo u koje je upala, čini mi se, ipak, previše za njene kvalitete (asocijacija i poređenje s Black Swan, recimo...).

Ipak, ne verujem da će biti mnogo razočaranih. Ovo jeste pristojan horor, samo s tom naznakom da je upadljivo mogao i morao da bude i još bolji. Samo su autori trebalo da razgraniče što su zaista hteli - "horor" ili "dramu". Šta znam, gledajući ga, setio sam i tragične sudbine Amy Winehouse, a bolje da sam imao asocijacije na neke kultne filmove žanra. Mada je potpuno legitimno i da se sve shvati kao "umetnički izlet"...