Knock at the Cabin - Homo SF/horor/triler

Čudan film. M. Night Shyamalan provokativan, kao i obično, što ne mora nužno da znači i kvalitet. Ovaj film izaziva pomešana osećanja...

Još se halabuka oko "homo" scena u The Last of Us nije stišala, a iz Holivuda dolazi novo ostvarenje s sličnom "provokacijom". Porodicu na izletu u šumskoj kolibi pohode četiri neznanca, s pričom da članovi porodice moraju da žrtvuju jednog svog člana, kako bi se svet spasio od predstojeće katastrofe epskih razmera. I, to bi, manje-više bilo sve, da u priču nije dodat "začin" - tu porodicu sačinjavaju dve tate i njihova usvojena osmogodišnja kineska ćerčica (s urođenim deformitetom u vidu rascepljene usne... još i to). Četiri naoružana neznanca predvodi Dave Bautista, brižni učitelj mirnodopskog vremena. Da li su ti intruderi, među kojima su još i jedna devojka medicinske struke, jedna konobarica i jedan obični fizikalac, zaista izaslanici apokalipse ili samo religiozni fanatici, s slučajnim odabirom žrtava za svoj krvavi pir?

Knock at the Cabin jeste čudna mešavina žanrova - horor/triler, s SF pozadinom i, ipak, zanimljivim homo-motivom, koja, za razliku od onog u The Last of Us nije toliko "direktno provokativan". Naravno, "moralni čistunci" bi mogli da kažu da je i ovde sve moglo da bude izvedeno uz "standardnu porodicu" - s mamom, tatom i detetom - ali pojava "dvoje tata" nije nešto što ne daje pečat "originalnosti", potreban da se "na prvu loptu" film izdvaja po različitosti. Da li to je prvenstveno "marketinški trik", ili iskrena pobuda da se ponudi "nešto drugačije", stvar je, ipak, za raspravu, kojoj ovde možda i nije mesto.

Kao i u većini svojih filmova, Shyamalan kao da se nije odlučio šta, zapravo, želi da postigne. Da li je Knock at the Cabin religiozna parabola o propasti sveta ili nije, može se diskutovati, ali čini mi se da se njegove "niti" pomalo gube u svoj toj želji za "posebnošću". Nakon odgledanog ostaje nekako utisak "konfekcije", mada, mora se priznati, "odelo" jeste sašiveno po meri, i prilično dobro pristaje. Ipak, filmova o "intruderima" koji napadaju mirnu i srećnu porodicu bilo je dovoljno u istoriji kinematografije, da se među njima znaju naći i prilično "stamenija" ostvarenja (recimo Funny Games od Hanekea), pa s te strane Knock at the Cabin kao da gubi na "originalnosti". Jeste, kada se u to sve umeša religijski, odnosno "biblijski" element, kao što to Shyamalan radi, stvari se podižu na "viši nivo", ali ti "viši nivoi" zahtevaju i "više celokupne posvećenosti". Što, kada se sve sabere, čini se da, ipak, ovde fali...

Uprkos trilerskoj podlozi, postupci četiri intrudera koji ugrožavaju srećni vikend srećne neortodoksne porodice, nisu baš najjasniji, što čini da konačan utisak bude "nešto između". Bautista, kao najupečatljiviji "negativac" jeste provokativan, ali i priča o četiri negativca skupljena preko interneta, koji odlučuju da moraju da pronađu porodicu koja će prineti "dobrovoljnu žrtvu" - i ubiti jednog svog člana - ima vidljivih manjkavosti u svom konačnom scenarističkom smislu. Ta "rupa", srećom, nije prevelika da bi celokupan doživljaj bio loš i "ne vredan" utrošenog vremena, ali Shyamalan ostaje dosledan sebi - ne iskorišćava u potpunosti datu priliku.

Ipak, "atmosfera" je tu. Pa, ko voli Shyamalanove "egzibicije", prepoznaće se...