Toma - Srpska Aretha Franklin

Samo nedelju dana nakon premijere filma Respect, u kome je centralna ličnost bila soul-pevačica Aretha Franklin, na ovdašnja velika platna stigao je i film Toma, biopic posvećen legendi narodne muzike Tomi Zdravkoviću. S zanatske strane, zgodno se poklopilo da se uporede dva filma...

Zanimljivo, ono što se moglo prigovoriti holivudskom ostvarenju o Arethi, može da "zasmeta" i u filmu koji kao reditelji potpisuju Dragan Bjelogrlić i Zoran Lisinac. Nema sumnje da je u ovom potonjem reč o ostvarenju koje će biti izuzetno gledano na ovim prostorima, ali je "upućenijim" primetno da su iz filmovane Tomine biografije izostavljeni neki delovi koji bi, možda, mogli da pruže i "dodatno osvetljenje" lika harizmatičnog, pa možda i misterioznog bonvivana srpske estrade. Zašto je Toma toliko patio i zašto je njegova patnja pretvorena u neke zaista vredne ljubavne pesme (koje slučaju čak i oni koji ne vole narodnu muziku)? Tako se, recimo, u filmu uopšte ne spominju prve dve Tomine žene, od ukupno četiri koliko ih je imao, što baš i nema neko istinsko opravdanje. Osim, ako se, recimo, preostale dve nalaze u paralelno snimanoj seriji koju ćemo, nadam se, jednog dana imati priliko da vidimo. Ima tu još nekoliko "hronoloških nepodudarnosti" s pravim događajima, ali oni, valjda, mogu da se podvedu pod "umetničku slobodu", te, kao takvi ne bi trebalo da predstavljaju ozbiljniju prepreku vaskolikoj publici da uživaju u filmu. Uostalom, činjenica jeste da Bjela i ekipa imaju izvesnu slobodu u tumačenju "istoriografskih činjenica", još od Montevideo, Bog te video!, a o Senke nad Balkanom i da ne govorim.

"Glavni zaplet" filma tiče se odnosa koji između sebe imaju Toma Zdravković i Silvana Barjaktarević (kasnije Armenulić), još jedna zvezda jugoslovenske narodne muzike 1960-tih. Mada, pravog "zapleta" tu i nema. Već afirmisana pevačica Silvana (tačnije Zilha, kako joj je pravo ime) dolazi u na "tezgu" u leskovačku kafanu u kojoj radi mladi Toma. On se odmah zagleda u nju, a kada Silvana čuje kako mladić peva, odluči da ga povede sa sobom na "dalje usavršavanje". Tako je rođena zvezda. Tokom godina Silvana će ostati "tiha patnja" Tomina, što će se posebno odraziti na Tominu dušu kada se Silvana uda za tada mladu tenisku nadu Radmila Armenulića. 

Celim filmom "vrcaju" emocije, te je sasvim izvesno da su autori upravo igrali na kartu "izazivanja suza" kod dobronamerne publike. Toma je "mangup" koji nema sreće u ljubavi još od pubertetskih dana kada se njegova prva ljubav - tinejdžerka-ciganka - udala za naručenog mladoženju. Toma od tada piše pesme i pati. Silvana mu je ostala "nedosegnuta kruna", a "usput" se nije ustručavao da se zaljubljuje, pije, kocka se i pati toliko da sam sebe bukvalno gurne na stranu s koje nema povratka. Voleo je pesmu i publiku i nikad ih nije izneverio, državši koncerte čak i u poodmakloj fazi ozbiljne bolesti. 

Tomu je u filmu odigrao prilično uverljivo Milan Marić, dok je možda i "Oskara ukrala" Tamara Dragičević u ulozi Silvane. Veoma upečatljivu ulogu odigrao je i Petar Benčina kao doktor koji leči Tomu, a u odsudnom trenutku ga i prati na poslednjoj turneji 1991. godine širom (ostataka) Jugoslavije. Doktorova žena Ljilja (Paulina Manov) i sama boluje od ozbiljne bolesti, kao i Toma, pa takav "podzaplet" dodatno izaziva emociju dostojnu prolivene suze, tako svojstvene i Tominim pesmama (dobro, znam, Tomina pesma "Za Ljiljanu" nije posvećena njoj kao što je u filmu, ali to je umetnička sloboda).

Sve u svemu, Toma jeste film koji stoji "rame uz rame" s ostvarenjima tipa Respect ili ako hoćete baš i The United States vs. Billie Holiday, da pomenem samo najnovije biopice holivudske produkcije. Samo nekima, verovatno baš retkima, ostaće i žal što ovaj film nije obuhvatio sve ono što je mogao iz života nesvakidašnje estradne legende, pa trajao i duže od tih 140-minuta. Jer, i ako bude u seriji, ipak je to samo TV-serija. A u filmu su i Lepa Lukić, Cune, Tozovac, Zoran Kalezić, Zdravko Čolić, Davorin Popović, Kemal Monteno, Tomin brat Novica Zdravković... Suviše stvarnih likova i događaja, a tako malo vremena...