Otac - Film koji otvara FEST i Magari (Kamo sreće)

Igrom slučaja ili nekim namernim plesom sudbine, prva dve novinarske projekcije na ovogodišnjem FEST-u bavile su se temom porodice, odnosno tananim i/ili pokidanim  vezama između roditelja i dece. 

Svaki na svoj način, hrabro kao i teme o kojima govore, suprotstavili su se opora srpska verzija cinema verite angažovanosti koju potpisuje Srdan Golubović (Krugovi, Klopka, Apsolutnih sto) i italijanska bajkovitost koju, kao svoj dugometražni prvenac, potpisuje Ginevra Elkann

Filmovi OtacMagari (u presvodu - "Kamo sreće") čvrsto su svedočili o jednom od najubojitijih problema sadašnjice - otuđenju usled nedostatka porodične ljubavi, nastalog zbog svakolikih iskušenja "modernih" vremena. I dok to Srdan izlaže beskompromisno, gotovo dokumentarističkim stilom, zasnovanim na istinitoj priči o tome kako je jedan lokalni Centar za socijalni rad oduzeo decu čoveku dok je ovaj bio u nadnici, a žena mu odvedena u bolnicu, Ginevra to samo naoko radi u suptilnijoj varijanti, pripovedajući o deci koju trudna majka-Francuskinja šalje da provedu Božićne praznike kod oca-Italijana. U slučaju Srdanovog siromašnog "oca", čovek inspiracija bio je izvesni Đorđe Joksinović (veoma upečatljivi Goran Bogdan), koji u znak protesta, ali i ljubavi prema svojoj deci kreće peške na put dug "300 kilometara", da bi uložio žalbu Ministarstvu u Beogradu. U Ginevrinoj viziji, otac je "zakleti umetnik" i "bonvivan" koji sve ove godine pokušava da proda scenario za film, usled čega je i izgubio svoje najbliže - ženu i troje dece (majka se preudala za čoveka zvanog Pavel, i preobratila svoju decu u pravoslavlje, zbog čega je jedan od motiva u Magari i molitva "Oče naš".). Oba oca su, naizgled, životni gubitnici, što Srdan drastično podcrtava svojim realističnim kadrovima, dok Ginevra to radi na više "ženski" način - nudeći i rešenje koje, naizgled i ne postoji za glavnu preokupaciju devojčice glavne junakinje - ponovno okupljanje njene porodice.

Kod Srdana - rešenja nema! Završni kadar nagoveštava junakovu odlučnost, ali i nemoć da se obračuna s besmislom nastalim životnim birokratijama. Krajevi u oba filma su otvoreni, jedan nagrizavajućeg prizvuka, drugi romantičnog snoviđenja, ali ono što je najbitnije jeste da oba filma izazivaju snažnu emociju potrebnu da se gledalac jasno distancira od ružne svakodnevice i pokuša da pronađe smisao u iskušenjima koje ona donosi.

Pa, ko voli - nek izvoli...

 

  • Komentari

Za komentarisanje morate biti prijavljeni!