4 ruže - srpske "Dve čađave dvocevke"

Dobro, malo preterujem...

Ipak, Četiri ruže sasvim su podnošljiv "urbani triler", koji bi, da je samo malo više mogućnosti bilo, sasvim lepo mogao da se stavi rame uz rame s najboljim žanrovskim filmovima koji su pohodili ove prostore u poslednje vreme.

Već sama priča oko filma prilično je neverovatna. Znam da ne treba mešati privatno s umetničkim delom, ali mora se reći da je u pitanju prvi film koji kao reditelj potpisuje Vasilije Nikolić... pazi sad - otac sedmoro dece - a da mu je supruga Marija Jelić, bivša članica benda "Bičarke na travi", koja je i radila muziku za ovo ostvarenje! Već ovakvi biografski podaci značajni su zamajac da se vidi šta nam je ponuđeno u ovom filmu, pa, rekao bih, prilično vešto osmišljene produkcije. Čak i to što tek negde na pola sata trajanja filma vidimo uvodnu špicu s glumačkim kastingom, naznačuje da je u pitanju nesvakidašnje delo "s pretenzijom".

Dobar deo Četiri ruže protiču u baru koji zajednički drže beogradski mufljuzi Žika Todorović, Gordan Kičić i Dragan Jovanović. S tim da je ovaj prvi baš to, drugi je "perspektivni" mladi političar, a treći policijski inspektor. I, svi ogrezli u kriminalu, od svakodnevnog šverceraja, pa do, boga mi, i ubistava onih koji ih poslovno iznevere. U celu priču upleten je i Miloš Samolov, kao izbacivač iz bara "Četiri ruže", koji obavlja i prljave poslove za svoje gazde, tu i tamo zakidajući im od plena i stavljajući u svoju slamaricu. Kada ga otkriju, zna se - sleduje metak. I to biva na početku filma, ali Tarzan (kako ga zovu) preživi, pa se u igru uključuje i njegov kum Boris Milivojević...

Puno dobre muzike, moglo bi se reći i ne baš očekivanih zapleta i raspleta, kao i upečatljive glume. Ovaj film može se shvatiti i kao ozbiljna kritika savremenog društva u koje smo zapali, sve nadajući se da će povremeni šarm kojim nas nadahnjuje, ipak, nadomestiti gorki ukus besmislenosti koju najčešće živimo. U tu svrhu, ovo je izvesni omaž "seljačkoj urbanosti" koja nas je zadesila, i iz koje tek tu i tamo bljesne neki znak da možda, ipak, ima nade. Kako za život, tako i za film.

Dakle - može sasvim lepo da se gleda. Šteta što nekim likovima nije data još veća pažnja, jer su ama baš svi koji obitavaju u pomentom baru dovoljno interesantni da bi se o njima moga snimiti i neki spinoff. Verujem da bi u tom slučaju delo koje nam je Vasilije ponudio trajalo mnogo duže od svojih 100-tinak minuta, ali bi se tada dobilo baš filmsko zaveštanje. Znam da je do para...

  • Komentari

Za komentarisanje morate biti prijavljeni!