Fahrenheit 451 - Mnogo loše

Kako ti život to namesti - napraviš film koji naizgled treba da govori o jednoj temi, a, zapravo, nesvesno propagiraš upravo suprotno...

HBO je snimio TV film, koji je trebalo da za osnovu ima čuveni kultni istoimeni distopijski SF roman čiji je autor Ray Bradbury. Verovatno nema nijednog ljubitelja žanra koji ne zna o čemu se u romanu radi, kao i u njegovoj potonjoj ekranizaciji - Fahrenheit 451, za koju je zaslužan čuveni François Truffaut. Taj roman i taj film predstavljaju "lektiru" za sve "vernike", one koji znaju šta je dobar SF-angažovani društveno-moralno-politički doživljaj (uh...).

Priča o budućnosti u kojoj se knjige spaljuju da bi se dobio osećaj "jednobrazne spokojnosti življenja", navodi na istinsko preispitivanje ljudske potrebe da po svaku cenu bude konzumeristički sito, tako svojstveno sadašnjem trenutku postojanja oličenom u "Big Brother" sistemu društvenih vrednosti. Bradbury, a i Truffaut, na majstorski način ukazali su na dehumanizaciju celokupnog društva, ostavljajući nam nadu da će neki od nas, ipak, imati dovoljno lucidnosti, znanja i upornosti, da u sudaru s dehumanizovanim jedinkama koje određuju smisao društva, sačuvaju "ono malo duše" i tako daju nadu civilizaciji.

Reditelj Bahrani u svojoj viziji čini upravo suprotno. Zaigravši se u ekranizaciji klasika literature, a želeći da po svaku cenu snimi nešto što neće biti jednostavni remake poznatog filma, pravi verziju koja, upravo, čini sve suprotno od onoga što bi trebalo da bude poruka izvornog ostvarenja. Novi Fahrenheit 451 puca od stereotipa, loših vezivnih delova labavog scenarija, nemotivisanih likova, a, samim tim, kada se sve "nedoslednosti" saberu, izvrće ruglu i osnovu priču originalnog Bradbury-ja - a to je, da nam je nada da humanost postoji, uprkos svim iskušenjima koje nalaže "moderna totalitarnost umotana u oblandu privida jednakosti" - nadohvat ruke. Ne, kod Bahranija to nije slučaj, već jednu takvu "genijalnost" svodi na nivo akcione priče, u kojoj nema mesta čak ni za "razigravanje na tom terenu", već se sve utapa u požar (!) površnosti, u kom nema mesta za dublju povezanost ni s akterima, niti s događajima o kojima reditelja pripoveda. 

Bahranijeva vizija upravo je suprotna od Bradburyjeve, verovatno slučajno, ali, upravo ta površnost shvatanja ljudske ličnosti, ono je na šta je slavni pisac opominjao. U ovom filmu, ponovo podvlačim, nastalom pod okriljem HBO, izgubljena je sva draž i impuls koji je činio da neka dela (književna, filmska...) dobiju oreol umetnosti. Ovo je više "fast-food-junk-instant" varijanta te umetnosti. Čak slabije nego da školsku lektiru "pročitate" tražeći "sabijeniju" varijantu nekog klasika na internetu.

Da budem do kraja jasan, ova verzija, čak i u samoj radnji, u mnogome se razlikuje od radnje originala. Montag iz 1966. godine i Montag iz 2018. potpuno su drugačiji ne samo zato što je ovaj novi - crnac! (valjda zato da bi bio politički i rasno korektno odrađen film). Apsolutno svi detaljni "novog" scenarija daleko su slabiji od onog napisanog pre više od pola veka, pa je samo po sebi apsurd da je Bahrani uz sva čudesa moderne tehnologije koja su se u međuvremenu pojavila, napravio ostvarenje koje se toliko lako zaboravlja, da samo po sebi nameće ciničan zaključak - neke "slobode" u stvaranju i "ponovnom pisanju istorije" zaista ne bi trebalo dozvoliti.

Zašto je, zaboga, bio potreban jedan ovakav film???