O Último Azul - Distopijsko-brazilska neobičnost

Brazilska distopijska drama O Último Azul (The Blue Trail) dobila je nekoliko značajnih filmskih nagrada, među kojima je i nagrada žirija na Berlinskom filmskom festivalu. I ne samo kao takav, već je u pitanju izuzetno interesantno gotovo poetsko ostvarenje, koje su u neku ruku graniči s kvalitetnim eksperimentom namenjenim istinski-nivelisanom krugu iskušenja nepreplašenosti ortodoksnih filmofila, svojim tematskim uplivom u granična područja samosvesnosti egzotike. 

O Último Azul pripoveda o starici od 77 godina (!) koju negde u unutrašnjosti Brazila prepadaju snage reda i mira, uz napomenu da se, kao i svi ostali stari ljudi njenih godina, mora odazvati pozivu države i preseliti se među svoje vršnjake u skrivenu koloniju, daleko od očiju javnosti. Naime, iznenada je donet zakon po kom nije više granica za preseljenja napunjenih 80 godina, već 75, što sada obuhvata i našu junakinju. Zbog svega toga ona je prisiljena da napusti posao u fabrici prerade krokodilskog mesa, a suspendovana joj je i mogućnost da troši svoj novac bez pristanka ćerke koja je proglašena za njenu starateljku. Takva sudbina zatiču Terezu nespremnu, ona je i dalje željna života i njegovih iskušenja, te odlučuje da se ne pomiri s sudbinom i sama kreće da na lutanje brazilsko-amazonskih bespućima, skrivajući se od policije, njenih doušnika i svih onih koji nastoje da joj propišu način na koji će provesti ostatak svog života, a pri tom, simbolizirajući svoj život kroz sluz plavog puža, koja, stavljena u oko posmatrača, omogućuje uvid u budućnost.

Reditelj Gabriel Mascaro i u svom prethodnom filmu (Divino Amor iz 2019. godine, takođe nagrađivanom na svetskim festivalima) poigravao se SF-distopijskim žanrom. U O Último Azul doveo je ljubitelje žanra u veliko iskušenje, postavljajući ga na granicu koju nameće "road-t.j.river-movie", ali uz akcijsko ograničenje u kom glavni lik predstavlja 77-godišnju ženu napuštenu od strane gotovo svih, te ovaploćen uz dramsku "nedinamičnost" kojoj distopijski mizanscen samo predstavlja kulisu za propoved o položaju ne samo starih u našem društvu, omeđenog novotarijama nehumanosti i licemernosti. Tako se Tereza, begom kroz Amazon, susreće s krijumčarimskim, kockarskim i sličnim sirotinjskim gubitnicima "novovremenske tranzicije", bilo da svoju sudbinu ugleda u pojavi vršnjakinje koja prodaje virtuelne biblije kao čuda moderne tehnologije i vremena koje nas zasipa ili se nađe u ilegalnoj kladionici na kojoj rizikuje svoj novac igrajući va banque na borbe ribica u akvarijumu (ne pasa, petlova, ljudi... već ribica!).

O Último Azul nije lak za gledanje, uprkos trajanju koje ne dosegne ni do standardnih 90 minuta. Ovo nije film namenje high-tech generacijama i ljubiteljima akcije, ali, uprkos svojih kvalitativnih ograničenja, jeste hrabro delo koje progovara upravo o temama i odnosima koji bi trebalo da zanimaju i takve poklonike života. Jer, jednog dana, svi ćemo ostariti i neko će nam reći da je vreme da krenemo na put bez povratka. Šta nas tamo čeka i koliko nam je vremena još ostalo?

Izdržite, vredno je!

P.S. A i baš me zanima kakvi će biti utisci onih koji preferiraju neke druge sadržaje i akcije, pogotovo ako su poklonici žanra čijim se graničnim područjima, u krajnjem slučaju, kreće ovo "teško-dramsko" ostvarenje.