O Agente Secreto - O, prevrnuta torto...

Postoje tako neki filmovi, uzdignuti u nebesa pre svega od vaskolike kritike, a, zapravo, meni prilično razočaravajući, iz "ovih" ili "onih razloga". E, baš takav slučaj jeste i s brazilskim O Agente Secreto, filmom koji je poharao nagrade na brojnim filmskim festivalima, od Kana, Njujorka i Londona, pa do Grenlanda (šalim se - Grenland nije, ali biće i tamo neki festival valjda uskoro.). 

Ono što prvo "bode oči" jeste da se film u marketinške svrhe poziva na svoju "političku konotaciju", prikazujući Brazil u vreme vojne diktature u ovoj zemlji 1977. godine. Ne da u filmu nema ni prikaza bilo kakvih "akcija" od strane vojnog režima, već se u njemu vojska ni ne pominje. Glavni junak - "a former professor caught in the political turmoil in the midst of the Brazilian military dictatorship", kako piše na mnogim sajtovima, pa i na Wikipediji, uopšte nije čak ni profesor na univerzitetu, već je inžinjer u nekoj firmi koja se bavi svim i svačim, od uzgoja kože do nacrta za električne automobile. I, baš zaplet nema nikakve veze s "političkim previranjima", već je glavni junak pronuđen da beži u unutrašnjost Brazila zbog svađe s svojim nadređenim i korumpiranim iz velikog grada tek pristiglim supervizorom (poređenje s izuzetnim Ainda Estou Aqui iz 2024. godine na temu vojne diktature u Brazilu jeste potpuno bespredmetno)

To je prvi minus!

Drugi minus tiče se uloge koju je ostvarilo nedavno preminuli velikan Udo Kier - šta će on uopšte u tih dva i po minuta filma? Tumači nekog Nemca, valjda jevrejskog porekla, koji radi u krojačkoj radnji u Recifeu. Niđe veze s osnovnom radnjom filma. Niti bilo kakve veze...

I konačno - treći minus - kraj!!! Zaboga, šta se desilo s koncepcijom filma??? Ono što je prethodnih jače od dva i po sata povremeno mirisalo na fantazmagoričnost istinske literature, tako svojstvene južnoameričkim bardovima misli, kao što su Mario Vargas Losa, Borhes ili Markes, sjurilo se u bezdan nedorađenosti i praznine. Kao da su producenti rekli - "Dobro, to je to - nema više para, sviraj kraj"! Ovaj, treći minus jeste i najpogubniji po gledalačku svest, jer ako ste već izdržali tih 158 minuta, i sve vreme gajili posebnu koncentrisanost da shvatite ko je tu ko i šta, onda ne očekujete da na kraju budete prevareni tim jevtinim "čiča-miča i gotovo priča".

Ako, ipak, zanemarite sve ove pomenute stvari, i posmatrate delo kao ambijentalnu celinu, moći ćete da pronađete i neke kadrove koji će vam izazvati zadovoljstvo. Sama priča konstruisana je tako da njena "mistika" tera gledaoca da se upusti u razumevanje svih detalja. Glavni junak, Wagner Moura, veoma je upečatljivo odigrao ulogu prognanika, čak iako negde u drugoj polovini filma saznamo da on uopšte nije akter "političkog", već običnog "kriminalnog" progona. I, ne samo, on, već većina protagonista pažljivo je sagradila svoje likove, pa se tako lako postiže epitet "literarnog" (dobro, osim uloge Kiera). Može se reći da u tom smislu energetski film čak podseća i na vanvremešnost satirizma, pa čak i nadrealizma Amarcord provinijencije, ali takva ekscentričnost u slučaju koji nam je ispostavio reditelj i scenarista Kleber Mendonça Filho zapravo gubi svoju ubojitost nedovoljnom potenciranošću i ukalupljenjem (ovde skrećem pažnju na odličan i intrigantan rediteljev film Bacurau iz 2019. godine)...

...Bar sam ja to tako doživeo nedoslednjivosti O Agente Secreto. Sve nekako u redu, ali, brate, taj zbrzani i ničim izazvani kraj...

Gledati, ali isključivo na ličnu odgovornost. Nemojte da vas nisam upozorio...