Ako je najveći pokazatelj uspeha nekog filma da nije dosadan uprkos trajanju od 161 minuta, onda je One Battle After Another - pun pogodak! Ali, masovnom hype-u ovog filma može se nešto i prigovoriti. Jednostavno, film koga su mnogi, pa i eminentni kritičari, proglasili jednim od najbojih poslednjih godina, maltene tipujući ga kao vanvremensko remek-delo - to, po mom skromnom mišljenju baš i nije! Jeste, dobar film, prilično specifičniji od onoga što se u poslednje vreme snima - ali, hej, "remek-delo"??? Pa, nemojte me...

Priču, verovatno, već i vrapci znaju. Leonardo diCaprio i Teyana Teylor su ljubavni par koji predvode pa, nazovimo je - terorističku organizaciju - "French75", koja je u njihovoj mladosti žarila i palila po SAD, uglavnom boreći se protiv kapitalističkih tendencija da određuju sudbine drugima, pa tako film počinje njihovim upadom u imigracioni kamp na američko-meksičkoj granici i oslobađanju pohapšenih zbog ilegalnog prelaska granice. Pri toj akciji, Teyana (konspirativno ime Perfidia Beverly Hills) dolazi u neposredan borbeni kontakt sa pukovnikom po imenu Steven J. Lockjaw (koga zaista ubedljivo tumači Sean Penn), a njihov odnos kulminiraće i u ostalim danima, krećući se negde na granici sado-mazo samoubilačke erotsko-mrzilačke nedoslednosti. 

Šesnaest godina kasnije, Teyana je u izbeglištvu, a diCaprio je ostavljen u dubokoj unutrašnjosti SAD da se brine o njihovoj ćerki, paranoično se plašeći da mu vlasti ne otkriju pravi identitet. Njihova grupa odavno je razbijena, a ćerka Willa (Chase Infiniti) živi u saznanju da je njena majka - heroina otpora dekadentnim vladarima ustaljenog svetskog poretka. Međutim, nabildovana vojničina Šon Pen ima plan da konačno pronađe sve one koji su mu izmicali sve ove godine i tako rasčisti sebi put u misteriozno društvo "moćnih belih suverenista" (čitaj - "Duboku državu").

Naravno, ima tu još mnogo finesa kojim reditelj Paul Thomas Anderson (pomenuću samo There Will Be Blood, The Master, Phantom Thread, Licorice Pizza...) svedoči činjenici da je ovo dobar film. Uostalom, radnja One Battle After Another zasnovana je na romanu "Vineland" koji je napisao Thomas Pynchon, jedan od kultnih američkih pisaca, a to je, inače drugi film koji je Anderson radio po nekom njegovom delu (prvi je film Inherent Vice iz 2014. godine). 

Pored već izrečenog suda da tempo filma nijednog trenutka ne opada, bilo da su u pitanju akcione scene ili one prožete humornim trenucima, veoma su upečatljive glumačke izvedbe koje tome doprinose, pre svih glavnog negativca Pena, a potom i diKaprija, kao i malene Čejs. Kroz film prodefiluje i mnoštvo sporednih likova, a posebnu "krađu ekrana" obezbedio je Benicio Del Toro, kao sensei Sergio St. Carlos - Vilin učitelj borilačkih veština i organizator "u senci" lokalnog zbrinjavanja meksičkih emigranata. Zaista, nekoliko puta filmske scene koje se odvijaju pred našim očima mame osmehe zadovoljstva, rekao bih intenzitetom kao u nijednom dosadašnjem Andersonovom filmu. I to je za svaku pohvalu. Dodajte tome i zaista veoma umešno ukomponovan "soundtrack" i dobićete proizvod koji teško da može biti bolji...

... Ali, nekako čini mi se da baš u tom "grmu leži zec", što bi se reklo, odnosno zašto ovaj film ne smatram remek-delom, već samo dobrim "proizvodom". Jer, uprkos naoko "angažovanoj priči", nekako mi se čini da je One Battle After Another pre svega "konfekcijski besprekoran", odnosno da je njegova "društvena angažovanost" pažljivo izmerena u prestižnom holivudskom studiju, ipak, nepovratno i tendenciozno vodeći računa da se ne pređe linija "dozvoljene korektnosti", odnosno "ne zagrebe dublje nego što je dopušteno po važećim društvenim standardima". Tako, nekako, One Battle After Another deluje kao "dimna zavesa" koja, zapravo, više sakriva nego što ogoljuje istinu koju želi da nam prikaže. Tako, na primer, nekim scenama (da ih ne nabrajam kojim zbog spojlerisanja) zaista nije mesto u filmu koji pretenduje da postane besmrtan. Ne znam, možda sam zakeralo, ali gledao sam dosta društveno-angažovanijih filmova, nego što je ovaj...

Pa, sad, praštajte ako grešim...

P.S. Poznati savremeni srpski pisac i prevodilac Goran Skrobonja je na Facebooku podelio svoje zapažanje da bi mnogo prijemčiviji prevod naslova na "naš jezik" umesto standarnog distributerskog "Jedna borba za drugom" bio "Neka bude borba neprestana". Interesantno zapažanje...