Majstor i Margarita - Bulgakov i Asimov

Kakve veze imaju čuveni ruski pisac Mihail Bulgakov i čuveni SF autor Isak Asimov? Ako ste pogledali seriju Foundation, snimljenu po motivima čuvenog dela barda naučne fantastike, možda su vam stvari malo jasnije... Nisu? dobro, onda, hajde da rasčivijamo...

Ako su prigovori da se Asimovljeva serija i nije baš držala doslovno svog književnog porekla, već je utonula u rediteljsko, scenarističko i producentsko "dograđivanje" samog književnog dela, slična stvar važi i za film Master i Margarita koji je režirao Michael Lockshin (Serebryanye konki), Rus rođen u SAD. Jednostavno, ovaj film je, pa nazovimo ga, možda i preslobodno tumačenje Bulgakovljevog književnog remek-dela. Što, naravno, ne znači da je ono što je uradio loše. Baš kao i u slučaju Foundation.

Ne može se reći da je roman "Majstor i Margarita" baš pretereno velik - po broju strana. Ali, njegovo majstorstvo ogleda se i u tome što je autor na tom obimu uspeo da napiše ostvarenje koje pleni širinom, zadajući gotovo nerazrešivu zagonetku budućim umetničkim pregaocima kako da sve njegove nijanse, misli i osećanja pretvore u celuliodno (dobro, i digitalno) postojanje. Pokušao je to svojevremeno čak i jedan od naših besmrtnika Aleksandar Petrović s italijansko-jugoslovenskim Il maestro e Margherita (smatram da je to verovatno jedan od tri, a od pet svakako najbolji naš film ikada), ali čak i on je u dobroj meri "preradio" Bulgakovljev roman, što je u dobroj meri izazvalo animozitet kod ortodoksnih obožavaoca ruskog književnika. I u slučaju Master i Margarita stvari su slične (kažu da je svojevremeno čak i Tarkovski hteo da pravi film po romanu, ali je odustao "zbog zahtevnosti"). Oni "najbrižniji" mogu na nađu mnoge mane, ali, generalno gledano, film Lokšinov, vredno je ostvarenje, koje zaslužuju mnogo više od tek spominjanja. Možda još neko gledanje? 

(Kažu da je ruska serija Master i Margarita iz 2005. godine, u deset epizoda, jedina koja je bukvalno prenela roman na ekran u svim svojim scenama i elementima.)

I ovaj film prepun je Bulgakovljevog simbolizma, lepih (i onih manje lepih) emocija. Zanimljivo da je prvobitni naslov film trebalo da bude "Voland", ali se kasnije odustalo od toga. Sam film pratili su burni tragovi, dugo je sniman, odlagan, zahvatila ga je Korona, sankcije Rusiji zbog rata u Ukrajini (čak je Lokshin bio u nemilosti zbog podrške Ukrajini). Sve to je i te kako otežavalo produkciju, a možda najsimboličnije su sve te prepreke predstavljene kroz potrebu da se na najbolji mogući način predstavi lik opasnog mačka Begemota (za razliku od prethodnih filmskih pokušaja), sluge Volandovog, ali, digitalno mačje usavršavanje nije bilo do kraja moguće sprovesti na željeni način zbog pomenutih sankcija.

A, priča? Verujem da je manje-više svi znate. Voland (đavo) stiže u Moskvu (originalno 1930-tih), ali, ovde u filmu rekao bih u neku fantazmagoričniju i futurističkiju, nakon Drugog svetskog rata. U takvoj Moskvi sprovodi se pogrom protiv mladog pisca, čiji je pozorišni komad o Ponciju Pilatu i smrtnoj presudi izvesnom Ješui (Isusu) skinut s repertoara i pre svoje premijere zbog "antirevolucionarnih stavova". Ogorčen zbog toga, mladi pisac - Majstor - odlučuje da se povuče i počne da piše novi roman u kom će se osvetiti svima onima koji su mu se zamerili. U tom romanu paralelno, opisaće i svoju romansu s ekstatičnom Margaritom, svojom muzom i inspiracijom. A, način za osvetu, sprovešće kroz lik misterioznog Volanda, majstora crne magije i njegova tri pomoćnika (od kojih je jedan pomentu ozloglašeni mačak Begemot)...

Ono što čistunci zameraju ovom filmu jeste baš ta nedoslednost  (i izbirljivost) kada je u pitanju doslovno prenošenje Bulgakovljevih misli u filmsko delo. Lokshin nam je ponudio svoju viziju, koja, zaista, u pojedinim stvarima odstupa od emocije koju je Bulgakov želeo da nam ponudi u prvom redu, ali film ima dovoljno kvaliteta sam po sebi da stoji kao postojano delo (uostalom, to govori i uspeh koji je postigao u sadašnjoj Rusiji, uprkos već rečenim "otežavajućim okolnostima"). Neki prebacuju to što u dva i po sata trajanje filma, ima nekoliko scena kojima je posvećeno dosta pažnje, a uopšte se ne nalaze u Bulgakovljevom romanu, dok neke, epohalne slike iz romana uopšte nisu ni naslikane, ali moj utisak jeste da je lepota umetničkog doživljaja postmodernizma i apsurdnosti prisutna u dovoljnoj meri i u Lokshinovom filmu, čineći njegovo gledanje možda po pažnju izazovnijim, ali svakako, obećavajućim životnim iskustvom. 

... Sad, što ni Asimovljeva "Zadužbina" nije verno preneta, baš kao ni Bulgakov...

... To ne treba da vas spreči da uplovite u stvaralačku ambiciju... I da, pre ili posle svega, pročitate i ove romane, ako niste!